О пролазности љубави, нарочито према странкама

Пише: Желидраг Никчевић 

У Подгорици, чујем, опет кукњава. Замислите, Фронт на неке важне положаје поставља себи блиске људе! Скандалозно! Недопустиво!

Па добро, није то идеално, слажем се, али само да узгред приупитам: а ко то треба, и кога, на важне положаје да поставља? Која то независна, објективна и супер-квалификована висока адреса? Можда нека добронамјерна амбасада, нека поштена редакција или невладина организација? Да, они се у ових тридесетак ДПС годиница баш убише од неутралности.

Елем, наше политичке странке имају много мана, наравно, само што су оне главне, чини ми се, директна последица „надстраначког“ тактизирања и мудровања. То јест преовлађујућег политичког кукавичлука, што да се лажемо. За ово што ћу испричати имам на стотине свједока, заштићених и незаштићених, и у Новој српској демократији и широм слободнолебдеће српске интелигенције.

Откако сам се не баш радо обрео у политици, испало је да се понајвише бавим посредовањем између тзв. страначких структура и тзв. истакнутих интелектуалаца, са идејом да се на том прилично клизавом терену изгладе уобичајене нетрпељивости. Укратко: да странка ојача, а да се интелектуалци директним ангажманом приближе бар неким мјестима одлучивања, у држави или у локалној самоуправи. Кад већ живимо у вишестраначкој демократији, другог начина за реално поправљање статуса Срба у Црној Гори није било, а нема га ни данас. Нема мудрог краља да на двору окупи најоданије и најспособније, а ни Господ Бог није баш заинтересован да по овим нашим врлетима својеручно бира и поставља дивне начелнике, директоре и министре.

Сад долази оно најзанимљивије, не напуштајте овај канал. Резултати моје посредничке активности били су банално двојаки и, што би рекли овдашњи новинарчићи, дијаметрално супротни. У огромној већини случајева моји аргументи били су потпуно ирелевантни, јер „истакнути стручњаци“ (из области просвете, културе и умјетности) уопште не желе да се упуштају у мутне воде политике. Ми смо професионалци, имамо пречег и паметнијег посла, само ви гурајте то што сте започели – био је најпристојнији, најмање презрив одговор.
А с друге стране, понекад… Ех, понекад се дешавало да будем буквално засут комплиментима, колегијалним разумијевањем, молбама, па чак и захтјевима за директну страначку препоруку. Кад се већ боримо за исту ствар, ваљда је ред да подијелимо и одговорност. Времена су таква – бити или не бити. Углавном: спремни за сваки изазов. Наши смо.

Како то? – питате. Исти људи – од хладне игноранције до врућих симпатија. Загонетка. Парадокс.
Размислио сам пет минута и све схватио, што и вама препоручујем. Врло је просто. Оно „најчешће“ – то вам је прије избора, кад се не зна како ће ко проћи и шта се све ту ризикује, а оно „понекад“ – то вам је после избора, кад се деси да баш Нова српска демократија може да вас кандидује за неку мање или више значајну функцију. (Као после августа 2020, па до формирања оне експертске владе. Или као после локалних избора у Никшићу, Будви и Подгорици, а докле, чик погоди.)

Немам ја ништа против, другарице и другови. У демократији може и тако – час волиш, час не волиш. Што кажу: све је пролазно, само је ондулација трајна. Али онда – смањите доживљај. Онда је све то некако неувјерљиво, превртљиво. Некаква плеј бек кукњава.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: