Никшићке успомене: Дуго ко би друго

Пише: Мишо Вујовић

“Живиш у овој гомили људи
Гдје све мирише на страст, алкохол и блуд
И имаш шансу брзо да полудиш
Јер више никог не плаши ничији суд”, одзвањају стихови мог драгог пријатеља Милана Дуга Кривокапића, човека кога су поштовали знани и незнани, љубитеља добре капље, хроничара џада Оногошта града песника који ширио радост а у себи носио тугу. Тако му је било записано. А можда је био у праву неко ко је рек’о : Само будала данас може бити потпуно срећна!

Размишљам данима о Дугу, дугим седељкама, по никшићком биртијама, шмеку града са мирисом липа, пуним кафанама у време прохибиције алкохола, до подне је било забрањено точење алкохола али су се, до тог времена, многи исповраћали и поново напили.

Запалим свећу Дугу, доброћудном, истинољубивом боему, накривљене капе французице на четвртину главе, муштиклом и колутовима дима, пожутелим зубима од дувана, загонетном дечачком осмеху, топлим али тужним очима.

“А шта ћу са тобом мој Црногорче сињи”, сузним очима, држећи ме у крилу и милујући по глави поздрављао се самном командант нишког гарнизона по смрти мога оца”, причао ми је о првим тужним корацима живота, када је са мајком остао сам у туђем граду. Вратили су се у Никшић. И туга се у завичају лакше подноси. А мајка је била и остала једина икона његовог живота. Посвећена сину као монахиња Христу.

Такве су биле црногорске удовице. Заветнице и подвижнице.

Причао је о мајци само када смо сами. У њему се тада будио дечачки страх сирочета. Плашио се неминовног одласка мајке којој је као и она њему био све.

Видело се то у његовим очима. А очи ништа не таје.

Туга се лакше у очима скрива од среће. Срећа је празна туга дубока. Срећа је као ветар, жалост је слична дубоком леду који се споро отапа.

Очи племените се слабије уочавају од прорачунатих и хладних. Осим код људи код којих нису духовне закржљале. Они виде дубље и даље.

Очи су сензор истене, говоре све.

“Погледај ме у очи”, мајчина је прва лекција искрености. Са много већом веродостојношћу од било ког детектора лажи.

Дуго је у Никшић стигао тужан, али је деценијама увесељавао град.

Поменеш Дуга, расположење се поправи. Свако има по неку веселу анегдоту. Било је то време смеха у граду који је трошио више алкохола од целе Македоније. Дуго је тада израчунао да сам попије колико читаво Куманово.

Хумор је био незаобилазан и у најделикатнијим ситуацијама. Чувени никшићки шерет Цајо Лаловић, сведочи у суду поводом пуцњаве испред свог кафића: Сведоци описују: “Зауставио се ауто марке ауди, изашао је човек извадио пиштољ марке тетејац….”

Цајо приступа суду : Зауставио се аутомобил марке ауди, изашао је човек из аута извадио пиштољ марке тетејац, а када је запуцало ја се склоних иза дрвета марке липа…”, настаје смех у судници!

Милан Дуго Кривокапић је у сваком разговору, нашао афоризам, епиграм или песму.

Препознавао је добру причу коју би препаковао у сатиру или добар виц:
Што се попе на врх липе мој Филипе ?
Опио те мирис липе!
Мој Филипе?
Опио те мирис пара,
Рђо стара!

Извесни старац Филип попео се на липу да бере чај за продају. Цена примамљива, липа крта, кости старачке сипљиве, пара мила…

Филипу се скрши грана те са преломима заврши на ортопедији локалне болнице.

Чује Дуго причу о Филиповом малерозним подухвату да појача кућни буџет и насташе стихови :

Што се попе на врх липе
Мој Вилипе
Опио те мирис липе,
мој Филипе…
Опио те мирис пара рђо стара…

Често сам га приликом позива телефоном затицао пред капелом на саучешћу или на гробљу на нечијој сахрани.

“Чим Дугу звони или мени телефон док изјављујемо саучешће, једва се суздржимо од смеха. Сад ће Мишо да пита : Дежурате ли поново пред капелом ти и Зоран”?, причао ми је честити пријатељ и колега Зоран Гргуревић, предратни и ратни директор Радио Добоја. Провео је цео рат извештавајући са прве линије, да би на крају рата абдицирао од поделе плена дошао у РТВ Никшић који је годинама програмски водио. Али га је сујета локаних конвертита од чијег српства се једно време није могло проћи улицом, као професионалца често саплитала.

Једном приликом упао сам у његову канцеларију и почео да телефонирам. Зоран је стрпљиво седео више од пола сата док сам разговарао телефоном. Нисам ни приметио када је напустио просторију и нестао. У паузи између два позива зазвонио је телефон на Зорановом столу. Махинално сам подигао слушалицу:

“Добар дан, да ли је то Мишо Вујовић”?

“Ја сам”, одговорих спонтано.

“Ништа само да те питам како си и колико остајеш у Никшићу?”, чуо се Зоранов глас из суседне канцеларије. Лепо ме је матирао мој друг Зока риболовац, човек чистог срца, танане душе. Новинарчина!
Дуго Кривокапић имао лепу колекцију афоризама на рачун власти.

“Некада је народ дизао устанке, а сад дигне ко шта стигне”.
Није штедео никога те је био и суспендован јер се тадашњи директор препознао:

“Србија има једног Јовића па се о јаду забавила, а како је нама ми имамо сто јовића”. Тадашњи директор Милан Стојовић се увредио и санкционисао га, што је Дугу још више подигло популарност. Али ни себе није штедео: “Кад год се напијан вранца личим на ђогата”.

“Не можеш данас изаћи из кафане, а да ти неко не стане на руку”!
Дуго се бавио кратком формом, песме су биле испуњене иронијом и хумором и за многе су представљале критички глас у црногорској поезији.

У једној личности сјајно су се допуњавали поета новинарског нерва и новинар саркастичнене поетике.

Генерацијама Никшићана остаће у памћењу његове емисије “ Радио таксиметар” и “ Далеко се казало”, као и десетине анегдота овог тихог мајстора хумора.

„Судећи како сада живимо сваки се мјесец може звати просинац“ и „Најсигурније је живјети сам, али се удати с времена на вријеме.“

Као боем, Кривокапић је живио “од шанка до шанка”, како је запазио хроничар Никшића, Максим Вујачић.

Дуго је волео људе, дружење, великодушно је трошио живот. Био је омиљен и радо виђен у друштву обичног света, локалних мангупа, писаца, уметника, новинара и других боема, дружећи се уз чашицу која га је подстицала, али лагано руинорала.

Остао је веран истини, правди и својој мајци која је над њим цео живот бдила.

Ето толико од мене, упорно тражим “Дугу” где сам надахнуто писао о мом другу Дугу, али сам и њу затурио. Оно што је битно остаје записано у души, а душа вечно памти!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: