Мир нема цијену

Пише: Славиша Чуровић

18 година живим у Београду, мање више…

Живим свој посао и фамилију, онако како сам знао и умио. Борио сам се политички у Црној Гори против Ђукановића и остајао сам најчешће сам, поштено речено једини из еснафа у Црној Гори… Нико никада није пружао руку, било одакле да је, част изузецима. Гледам, са дистанцом досељеника, ово ових задњих недеља у Србији, у којој живим и радим и не разумијем да мој народ коме припадам- српски и сви они који то нису а живе овдје, 40 дана не ћути и не вида ране, него се пребројавају од дана трагедије која је цијело друштво уплашила, узнемирила и револтирала.

Ово пише човјек коме су пријетили силовањем жене и ћерке, коме су отшрафљивали точкове да би страдао јер другачије политички мисли тада и у то вријеме (до јуче) у Црној Гори.

Када је стигло ново доба доље, у Црној Гори, одбио сам све што ми је нуђено да неко не би рекао да сам се продавао за функције и привилегије. И ону државног секретара и ону директорску. Јер нисам ишао против Ђукановића да бих имао функције, већ да би мир био над мојом земљом, Црном Гором.

Само сам бранио достојанство и право на другачие мишљење.

Данас и јуче и ономад, гледам ове слике по Београду, Београду који ми је све дао и гдје скоро двије деценије играм за свој народ серије и филмове… Гледам све ово ових дана тужан и жалостан, јер немамо једну ријеч за објашњење, сем ћутања, ћутања на све.

Опростите, долазим из Подгорице и немам право бити неко из Србије, нити то јесам. Не знам баш за све овдашње борбе, али нисам ништа до глумац и до јуче спортски коментатор, али видим злу крв и јад који се спрема.

Ко нас је клео није дангубио? А ко нас свађа, вози прекоокенаски брод, као и ономад 1991-ве, као и 2000-те, као 2006-те, као јуче у Донбасу. И на то се не жмури.

Драги моји људи, кажите све што мислите, свако има право да каже шта мисли, само немојте доћи у ситуацију да ужас надвлада разум и хир испуни дан.

Ваљда неће Карађорђев народ да се лови по улицама?

Ионако нас је у бившој Југославији остало 8 милиона, а било нас је 10, прије распада. Што о томе не говоримо? Што се не направи друштвени дијалог? Зашто се не заштити свако ко има своје виђење живота, другачије од оног прекопута.

Шта нам је са Косовом и Метохијом? Хоће све да помунаре. Гори је један дан у енклави, а сваку сам обишао тамо, него дан у кући без прозора. Покажите то.

Живим овдје, 18 -та је година…Што телевизије не иду тамо, него морамо да гледамо пластику која се смије са екрана?

Што не сниме коју серију или филм о нашим младим генијима који побјеђују по свијету на такмичењима знања?

Него нам криминалце претварају у хероје, а хероје овога масакра у школи, а било их је, прећуткују.

Па ваљда уредници за то служе, мајку му. Да праве поштене приче, да унормаљују.. Ево, лако је. Дајте хероје 03.
05. из „Рибникара“.

Херој је она учитељица која је извела дјецу у парк, херој је онај дјечак који је извео сестру, херој је наставница која је кренула на цијев, херој је чувар који је кренуо да одузме пиштољ лудаку!

А наши медији пишу и наслађују се мотивима лудака који је повукао ороз.

Зато народ бијесни, зато што нема артикулисаности. Па артикулисати жеље је лако, али се морају чути и изнијети.

Ујединимо се око нормалности друштва а не око раздора и подјела. Ваљда имамо исти циљ сви, и једни и други и ми треци, да живимо мирно од свог рада.

Није непријатељ онај ко другачије мисли, или ко има свој став, само је другачији.

Будимо другачији, мијењајмо друство квалитетом, не квантитетом.

Има овај народ то, можда више него било који други по глави становника.

Е то је заокрет, мајстори, а не пребројавања…

Но, глас разума је изгледа превише лош за уши које желе хаос и раздор међу свима нама, раздор у друштву, раздор када нам треба мир. Мир, браћо моја.

Ратовали смо у 20.вијеку колико неки народи за цијело постојање. Па нам је мало?

Знам само да ако је мир све што морамо да имамо, а част све што умијемо да бранимо, онда ћутимо док свако не ожали сваког свог у овим јадима који су нам дошли. Па кад смислимо куда даље, петиције, референдуми, разговори…Или…

Или ће јад бити, или га ваља одболовати, не знам.

Знам само да немамо куд ако се побијемо међу собом, ако неразум надвлада, ако је „мој“ принцип бољи од „твог“.

Живјеће овај народ и када не буде таламбаса, када не буде ураниловки,када не буде забрана за сваког ко другачије мисли. Откуда год да дође та мисао.

Као отац, тужан сам због свега што нам се догађа, јер моје дијете зна само овај град као свој, као глумац знам да само овај град даје знање и верификује таленат одакле год да је дошао, а као човјек…

Побјегао бих, да умијем калкулисати, на кумов брод недалеко од моје Подгорице и пецао бих док не осиједим, када би вријеме и ова енергија свега могла да ме сачека да то урадим.

Како неће, остаје ми само да казем да МИР НЕМА ЦИЈЕНУ, А ВИ КАКО ХОЋЕТЕ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: