Изборна партија покера

Пише: Милија Пајковић

Током студија у Београду, многи Беранци имали су обичај, понајвише онда кад стегне мраз и разигра се несташна кошава, а кад размине испитни рок, да навече заиграју  покер у топлим собама Дома на Звездари, ,,Студењака“, ,,Лоле“, ,,Карабурме“ и осталих здања. 

Покер је засигурно краљ карташке игре, а ако се игра онако из забаве, у мале суме, и са правим особама, и то само понекада, није штетан, а може и да развија, између осталог, и запостављена чула, као и предосјећај.

Иначе, тајне покера многи Беранци су савлађивали још као дјеца у великом беранском парку поред Лима, који је поред широких шљунковитих стаза имао и чаробни бетонски круг на којем су игране и првенствене кошаркашке утакмице, на којем се лоптало, на којем су прављени први слаломи на ролшуама и упражњавале прве вожње бициклом ,,понијем“ и тротинетом. Сви тадашњи клинци, неуморни посјетиоци парка и круга, помно су упијали потезе оних који су одједном постали момци и ,,покераши“, јер играти, па макар и три- четири партије у младости, значило је и да си постао мушко, а не да си неки шоњо и цмиздравко. Било је то вријеме кад се сматрало да ако си се потукао, урадио нешто што не може свако, рецимо неке вјежбе на вратилу, трапезу, подигао неки големи терет, ако си из прве прескочио нависочије тарабе, ако си се брзо испентрао на врх неког великог стабла трешње, јабуке или крушке, а и играо партије покера, да си прави мушкарац који може далеко да догура.

 Биле су то генерације од којих је за многе била велика срамота бити лопов, шпијун и лажов!

Берански дјечаци на прагу момковања, по угледу на старије, играли су своје тајне партије покера, на скровитим мјестима, на којима није могао да се појави као да је пао с неба неки докони милицајац позорник. 

Партије покера игране су упоредо са партијама шаха, ,,цица мице тракалице“, ,,не љути се, човјече“, са играма ,,бродова“, ,,судија и криваца“ и уз незаобилазне ,,кликере“!

У међувремену, то вријеме је неповратно отишло последњим колским беранским запрегама, тандрчући низ друм у магловите даљине. 

Једно мање, а разнолико друштво Беранаца, није се баш олако помирило с тим и тамо негдје почетком осамдесетих година почело је да враћа стари сјај покерашкој игри. Започели су онако од шале, играјући у мале суме, с безначајним чипом, чисто ради дружења – додуше, неки су хтјели да осјете оно што нијесу у дјечаштву и младости, неки су хватали кривину од тафри својих супруга, затим од разних и учестанијих захтјева својег порода, а понеко је прижељкивао да га срећа крене и да онако лако стекне џепарац за разне потрепштине. 

Међутим, покер не би био покер, да нијесу почеле да се жаре уши и да се није повећавао чип. Посезано је, поред својих, и за родитељске плате и пензије, свјеже, тек примљене и сакривене у некој неупадљивој здјели или ћаси. Губитници су морали да проналазе како сами знају и умију новац да би га вратили на иста мјеста, да не би дошло до једне истинске тарапане која би настала кад би се схватило да су здјеле и ћасе празне.

Играло се у становима, у кућама, у викендицама, а остајало се све до зоре. Кад би први пијетли означили крај ноћи, онда су се разилазили, пуни дуванског дима, и пушачи и они који нијесу то, а сви са истом причом да нико није изгубио и да су сви на добитку.

 Наравно, сваком је то и јасно – истину је казивао само онај  који је и стварно добио.

Оно што се збило у недјељу вече, послије окончаних парламентарних црногорских избора, а свједоци смо тога преко изјава за јавност представника тих партија, управо ме подсјетило на те давне беранске партије покера.

Изузимајући побједнике, Покрет за Европу сад, који су наступили самостално, и за свега десетак мјесеци откако су постали партија разломили све остале, и то укључујући у то и два круга недавно одржаних предсједничких избора, који су кратко и достојанствено прихватили чињеницу да су најбољи, сви остали представници партија су говорили, као да су сви редом играли те давне партије покера у Беранама – да су сви добили!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: