Представљена збирка есеја Светлане Велмар Јанковић

Српска академија наука и умјетности је ,,наставила“ Сајам књига пошто је само два дана након затварања организовала представљање нове књиге есеја академика Светлане Велмар Јанковић ,,Сродници“ коју је објавио Издавачки центар Матице српске, преноси Танјуг.

Академик Миро Вуксановић који је директор Библиотеке Матице српске и њеног центра за издавачку делатност али и управник Библиотеке САНУ, био је приморан да салон за трибине САНУ замени свечаном салом с обзиром на велико интересовање за књигу која је објављена управо пред Сајам.

Поздрављајући окупљене госте, Вуксановић је подвукао да је књига Велмар Јанковић штампана у едицији ,,Матица“ у којој се примају дела само по позиву и за протеклих шест година то су све били академици.

По његовом мишљењу, између свих књига из ове едиције постоји сродност ,,пре свега у језику који је на достојан начин упосле у песничким књигама за памћење, у тумачењима књижевности и науке о њој, религији и вере, усмене, житијске и ликовне уметности, у искушавањима жанрова и сусретима различитих доба“.
Академик и аутор једине двотомне ,,Историје српске књижевне критике“ коју је такође објавио Издавачки центар Матице српске Предраг Палавестра је подсјетио да је више пута током каријере писао као критичар о дјелима Велмар Јанковић и нагласио да она припада критичарима који не траже кавгу, који саосећају са ликовима и саопштавају своје размишљање на ненаметљив начин који је сличан дијалогу са осталим критичарима и читаоцима.

Палавестра је приметио да се књижевном критиком бави све више жена али да, према његовом мишљењу, су пажње достојне двије чланице САНУ – Исидора Секулић из прве половине 20. вијека и Велмар Јанковић које су обје биле и цијењени писци али и критичари.

Прихвативши да постоје извјесне разлике између женског и мушког приступа критици и не покушавајући да то објасни, Палавестра је нагласио да су ове двије даме заузеле значајно мјесто у цјелокупној историји српске књижевности.
„Њихов глас се увек јасно издвајао и чуо“, подвукао је Палавестра.

Мишљења Велмар Јанковић се морају увек поштовати јер она живи књижевност, то је њен цео живот, рекао је он и додао да сматра да би је могао назвати критичарем дијалога камерног рафинираног гласа.

Професор емеритус Славко Гордић који је био ангажован да пише рецензију ,,Сродника“, сматра да ,,у наслућеном слагању времена и јесте најдубља и најсмелија поетско-филозофска визија Светлане Велмар Јанковић“ како да склопи књигу у којој су окупљени српски ствараоци од Светог Саве до савремених писаца.

Анализирајући врсте есеја, Гордић је закључио да Светлана Велмар Јанковић припада ауторима који пишу интерпретативне, микроаналитичке есеје. По његовом мишљењу најбоље је њен есејистички и критичарски рад оценио Палавестра да су они писани ,,лепим и мирним стилом одмерене и неговане грађанске отмености, не показујуфћи толико приврженост према писцима из њеног духовног света и оркужења него показујући особен господски угао гледања на књижевност“.
,,Код ње се осећа духовна потреба за дијалогом и комуникацијом на високом нивоу песничког језика и песничких идеја, на нивоу вишем од оног на којем делују ђевни критичари. Њени есеји прожети су камерним полугласом, извезени пажљивом руком којој се не жури“, рекао је он.
„Реч-две на крају“ како је Велмар Јанковић насловила свој кратак есеј о пролазности времена, о истрајавању литературе писане пре више деценија заслужио би да буде пренет у целини јер у њему је са њој својственом елоквентношћу и скромношћу подсетила да је неке своје раније писане огледе сматрала да не завређују да буду сачувани а тек сада је открила да ипак улазе у њен опус који је стављен у корице ,,Сродника“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: