Један

Пише: Небојша Јеврић

„И само један човек спреман на умирање је војска“ каже стара кинеска војничка пословица.

Бонџи је један.

Бонџи је спреман на умирање.

Бонџи је војска.

Тих миран човек запослен у пошти у Завидовићима. Волео да у пола гласа кад попије пева старе косовске песме.

То је био једини његов грех.

Служио је војску на Косову и тамо научио „Удаде се Јагодо“, “Еј драги ,драгин божурове сади“ и тамо научио „Јечам жела косовка девојка“ коју је певао у изворној верзији,онако како је чуо: “Витешки те коњи позобали, када се војска на Косово врати. Врани коњи силне српске војске“

Ништа Бонџи није урадио друго. Ни о чему другом говорио. Уосталом ретко је и говорио.

Но, то је било довољно да га означе као четника и великосрбина господари живота и смрти.

Опет је почео још један рат.

Још једна ко зна која по реду буна прекодринских Срба за стварање државе.

Те ноћи се задржао дуже са друштвом.

Одједном су сви Срби хтели да им пева. Како је до тога дошло он није знао, али почели су да певају заједно са њим.

А кад је Бонџи певао душу је отварао. У груди су његове песме улазиле.

Вратио се мало припит кући не знајући да је почело.

Спотакао се о тело заклане жене.

Децу је нашао загрљену, мртву.

У зору је постао онај један спреман за умирање.

Лутао је кроза шуме док није пронашао положаје српске војске.

Од тада је тражио метак али га метак није хтео. Био је први добровољац за сваку акцију.

Тако се деселило да баш према њему крене са исуканом мачетом муџахедин са Истока који је дошао да помогне Светску исламску револуцију. Требало да почне, како је учио бабо Алија, баш у Босни. Како је у Исламској декларацији писао.

Испалио је у њега пун рафал. Али муџахедин му се приближавао.

Пао је на пола метра од њега умало га закачивши мачетом.

Био је то први убијени муџахедин у Босни.

Бонђжи је узео његову мачету, од које се више није одвајао, и из ранца фотографије које су обишле свет. Муџахедина који држе три одсечене српске главе и смију се.

Суров је ратник постао тихи поштански службеник. Увек је седео сам и певао тихо стару песму о девојци са Косова. Силан Турчин се заљубио у њу. И терао да се турчи и уда за њега. Кад је одбила заклао је. Ту песму је само он знао. „Џам Стојанке“

Док борба не почне. А онда је ишао први. Но, меци су га заобилазили.

Више није био од овога света.

Завршио се рат. Сваки рат се једном заврши.

Предао је све своје наоружање осим мачете.

Једном је пио три дана сам у кући а онда отишао у кафану.

Сео је за сто, наручио пиће и попио га на екс. Увек је пио полако. У очима пуним сугнојице мутан поглед.

Бацио је чашу у ћошак а онда замахнуо мачетом и одсекао себи прст.

Тек кад је изгубио много крви кад му је глава клонула, пришли су му узели му мачету, везали га и одвезли на неуропсихијатрију на Сокоцу.

Миран лудак. Никад није улазио у сукобе. Волео лекаре.

На неуропсихијатрији је симулант бегунац од дугова кињио болеснике, отимао им цигаре, понуде које су од родбине добијали. Касна јесен 1996 .

„Не дирај болесне људе“ рекао је доктор.

Залуду, наставио је .

„Не дирај болесне људе“ рекао је доктор.

„Послушај доктора. Они нас воле. Они су ту да нам помогну“ тихо му је шапнуо Бонџи.

Дужник се само насмејао. Јер он није био луд. Имао је своје разлоге због којих се на неуропсихијатрију сакрио. Њему је био досадано.

Истрага никад није успела да утврди како је Бонџи дошао до ножа.

Ужао је у купатило за манговом.

Из купатила је изашао ношећи нешто завијен пескир.

Ставио је доктору на сто.

„Овај нас више неће дирати, јел да докторе?“

На столу је стајало још топло срце .

Био сам скоро на Сокоцу и питао шта се десило са њим.

„Обесио се о радијатор исцепаним чаршафом.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: