Кад ће „Велики брат“ да почне да нам завирује у куће, чисто да „провјери“ како се ми то понашамо кад свира „наша химна“
1 min read
Пише: Проф. Иванка Антовић
Никада се током тридесетогодишње владавине ДПС-а и сателита нијесам осјећала пораженом. Јесам многе избора оплакала, али се никада нијесам осјећала пораженом. А зашто? Зато што сам била на другој страни. Све (или добар дио тога) што се након наводне „побједе“ 30. августа 2020. дешавало (и што се данас дешава) учинило је да се осјећам пораженом. Пораженом – јер сам и ја допринијела да до ове и овакве „слободе“ дође. Што би се рекло, пораз треба признати, па и онда када вас поразе медиокритети и/или полтрони.
Ова „слобода“ подобрано гуши… И намеће нам да мрзимо оно што смо током цијеле наше историје вољели, а да МОРАМО да волимо оно што нам се не свиђа. „Слобода“ која утјерује љубав… Оригинални „изум“ кога се ни ДПС није „досјетио“. И сад се ми, што нам није била потребна смјена власти да будемо слободни, питамо ко је овдје у заблуди apropo слободе…
Толико смо „ослобођени“ након „побједе“, да човјеку тачно дође да никуд не мрда, да не би случајно помјерио ногу, руку, главу, или (не дај Боже) погледао тако да то неко (наш „велики брат“) не „узме на зуб“.
Него, кад ће наш „велики брат“ да почне да нам завирује у куће (?), чисто да „провјери“ како се ми то понашамо кад свира „наша химна“, или кад на екрану прикажу „нашу заставу“ или „наш грб“… Био би ред, кад смо се већ овако „ослободили“ у августу 2020, а након тзв. литијског покрета…
А ја бих сад подсјетила све „заборавне“, да је управо нападнути градоначелник Никшића, у периоду од 26. децембра 2019. па до почетка литија, предводио протестне шетње након молебана. Ма, „да“, то је ништа шта су све „урадили“ у том смислу они „заслужни“ што су гледали кроз завјесе, а онда „искочили“ као „доказани опозиционари ДПС-у“…
Дакле, стајати мирно, не мрдати и гледати у једну тачку, али ко зна, можда ни то не би гарантовало допадање „великом брату“. Јер од допадања „великом брату“ код нас све зависи. И да, умјесто онога „живот пише романе“, код нас живот пише драме апсурда… Посебно посљедњих година.
Стога се, на крају, нећу позвати ни на тзв. литијски покрет ни на Цркву, већ ћу се позвати само на Бога и рећи: Боже, правде! И стварне слободе!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Да, госпође, био је на челу литија, али је засјео гдје је требало. Били су многи на литијама, не због вјере и Бога, него због фотеља, зато више литија неће бити онаквих, јер је криво оним поштеним који су били из убјеђења кад су схватили да је више било оних из интереса. То се показало скоро у неким градовима – на литије су изашли само они из политичких партија којима је то требало. Зашто је стајао мирно, као дијете у вртићу, испред мрске заставе и као дијете слушао мрску химну. Ја не признајем ни заставу ни химну и никада не идем тамо. Пишите о том потезу. А што се тиче Орвела, ништа он није ново написао, прелистајте литературу прије, а био је и полицајац. Народ треба да устане као што је устао кад је требало, без партија и политичара и да тражи измјену заставе и химне, враћање црногорске тробојке са црногорским грбом и химне ,,Онамо, намо“ са истом величанственом мелодијом и измијењеним текстом, прилагодљивим Црној Гори.
Ubijedili nas nijesu ali nam dojadili jesu. Mogu kao kod Orvela postavit i telekran ali ću je puštat svaki dan i slušat sjedeći i držeći se za „uvo“. U inat onoj prekookeanskoj vještici