Матушка

Пишем ти ноћас Матушка,
дрхтавом руком писмо,
блудни син твој, клонуо,
здробљен, у вихору судбе зле,
без загрљаја твога мила,
одвећ обезбожени ми смо,
а на таласима древног Дњепра
твој пород изнова мре…

Снова те походе зле хорде,
кидишу на тебе без броја,
искежених очњака реже
из Пакла пуштени пси,
стољећима им непрегледна сметаш, с
вета иконо моја,
док крв Запарожја и Дона,
проливена над тобом ври.

Васкршћу нове Пилате,
одувијек с’ Луциферовог трона,
огњене нам сипају кише
на Доњецк и Луганск,
ал’ Руско срце је Матушка
веће но сва Васиона,
a оштре козачке сабље,
бране Крематорск и Славјанск.

И опет ти јецају дјеца, дрхте,
уснула у Анђела Алеји,
док злотвор крваве канџе оштри
о твоје мајчинске скуте,
хтјели би да те разапну,
на крсту, к’о Христа у Јудеји,
али твој се пород буди
и кује мачеве љуте…

Пишем ти пресвета Мати,
дарагаја, прими ми писмо,
са ледном сузом што капље,
немоћног сина твог,
и знај да још ријечи памтим,
иако заједно нисмо,
“ Не можеш убити Русију
у којој столује Бог…“.

Пише: Саша Н. Раденовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: