Кад Н.Н. постане М.М.

Пише: Емило Лабудовић

„Благо изненађенима“, рекао би Матија. Благо наивнима, њихово је царство небеско , додао бих ја. Али, све је мање изненађених, а још мање наивних, јер „није вино пошто пређе бјеше“!

Опрема за разбијање демонстрација, масовно „демонстрирана“ у свим протестима које је током свог опозиционог избивања организовао ДФ, није „заборављена“. И није случајно у згради на чијем се крову, гле чуда, шепури реклама „Бемакса“. И не припада поменутом М. М. који великодушно прими сву одговорност на своја плећа. Јер, тај, ко год био, М. М само је сурогат оног, још увијек Н. Н. лица, чији су не само иницијали него пуно име и презиме, име оца и мајке и адреса становања добро познати и полицији и тужилаштву. Али, треба стиснути петљу.

Далеко је до мурава, рекли би Подгоричани!

Било је безброј свједока, а још више модрица, пребијених и отрованих, хапшених и суђених, који су, након сваке растурене демонстеације, указивали на разуларене момке у црним мајицама, са фантовкама на главама, наоружане боље од званичних „пендрекаша“, сатански острашћене и мржњом затроване, који су искакали из поменуте зграде, а и оне од преко пута. Приватна „војска“ приватне државе већ поменутог Н. Н. лица, а свима познатог. Указивали, али заџаба, јер то бјеше вријеме кад је кадија тужио а кадија судио. Или, простије речено, вријеме „тете Весне“, чика Миливоја, брата Саше и остале стокупљевине.

Још од тих времена знала се улога оних који невино тврде да у читавом случају саучествује само њихова реклама. Није него. И њихови су трагови, бројни, до пећине, али годинама су измицали претходно назначеним „трагачима и гониоцима“. А, руку на срце, ни ови садашњи се нешто не претргоше.

Дакле, господин М. М, који је алијас за господина Н. Н. (име и адреса познати свима), само је још један покушај да се заташкају трагови и одложи неминовно. Јер, ако је М. М. могао и да „заборави“ толику опрему, вриједну хиљадама евра, закон не би требало да заборави његов и учинак његове братије, било да су дјеловали у „тројкама“ било да су фронтално јуришали на ненаоружан народ. Јер, ко не плати на мосту, платиће на ћуприји, гарант.

Али, не би ваљало и не би била Божија да се кола сломе само на М. М. и његове. Јер, џаба би смо кречили ако правда, и њој самјерена казна, не стигну шефове поменутог М. М, онда оног Роћена који им је командовао из прикрајка, затим брзотрчећег Ранка који им је широм отварао врата Скупштине а затварао их посланицима, па све до господина Н. Н. чији су сви подаци, а и (не)дјела изгледа познатија свима него онима који су за то надлежни.

Само се питам у чијем ће се подруму пронаћи оне силне „безболке“ од којих многе и данас боле ребра и леђа?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: