Куда плови једрењак „Јадран”

Аутор: Милан Комар

Вијао је „Јадран” на својим јарболима током девет деценија своје историје заставе шест земаља: Краљевине Југославије, Италије, Немачке, СФРЈ, СРЈ/СЦГ и Црне Горе, али никад Хрватске, па и овај угао гледања нимало „не навија воду на њихову воденицу”. Као ни на црногорску која је сутрадан по референдуму на највиши јарбол истакла највећу заставу икад на икаквом броду на свету – без иједног упита чији је стварно тај брод

Деценију и по, с времена на време а по систему топло-хладно, Хрватска „дави” Црну Гору захтевом да им врате једрењак „Јадран” „украден” 1991. на који, како наводе, само они полажу право кључним аргументом да му је база био Сплит (лука „Лора”) до те ломне ’91, па је и 2021. испраћена дипломатско-вапијућим тоновима за коначни завршетак тог комшијског домунђавања.

Танак је то аргумент или, боље рећи, никакав ако се зна историјат брода од његовог упловљења у Тиват 16. јула 1933. из Немачке где је изграђен. Може ли за тон јачим аргументом Тиват оспорити хрватски захтев позивом на прву „Јадранову” луку, или историјским подвизима својих поморских капетана неутралисати, бар у овој приморској саги, позиве хрватске стране на, како неки рекоше, нарцисоидност своје поморске прошлости.

Непосредно пред осамостаљење Црне Горе, на неком дернеку Месића и Вујановића у Конавлима саопштено је да је тема „Јадрана” стављена у статус актуелности прве врсте, да би потом Вујановић ретерирао у обећању док је Месић уз саслужење неколико морнаричких часника тај сусрет окарактерисао као први корак добре воље да им Црногорци предају брод. А кад је сутрадан Подгорица уплатила 385.000 евра Хрватској на име одштете за нека поклана говеда (током рата) на фарми у Грудама, Сплит је такорећи почео да слави враћање једрењака.

Вијао је „Јадран” на својим јарболима током девет деценија своје историје заставе шест земаља: Краљевине Југославије, Италије, Немачке, СФРЈ, СРЈ/СЦГ и Црне Горе, али никад Хрватске, па и овај угао гледања нимало „не навија воду на њихову воденицу”. Као ни на црногорску која је сутрадан по референдуму на највиши јарбол истакла највећу заставу икад на икаквом броду на свету – без иједног упита чији је стварно тај брод. А да би се у међудржавном, кобајаги кусурању, 2006. видело (одлучило) шта је чије – фалио је, никад донети, закон о покретној војној имовини државне заједнице СЦГ.

Има ли у, скоро па идеалном, загрљају шефова држава Црне Горе и Хрватске, у том, како обе стране кажу, једином комшијском спору потребе да се укључује трећа страна? Нема – а требало би и те како да се умеша и да аргументом над аргументима реши све нејасноће. Само једно питање – чијим новцем је купљен тај брод – морало би трајно да ућутка и актуелног „власника” брода и његовог северног претендента на исти.

Финансијски скенер за 1933. каже (подаци А. Млакар и Б. Антић) да је брод коштао 8.407.030 дин (622.743 дојч марака), да је Србија за ратну одштету у Првом светском рату добијену од непријатеља дала 86 одсто, а Јадранска стража (ЈС) као поморска организација југословенског карактера је прикупила преосталих 14 одсто новца. У структури донација ЈС највише су дали Сарајево, Зрењанин, Београд, Нови Сад, Скопље, Карловац, Марибор, итд.

Занимљивост прве врсте је свакако да је Приштина дала више новца од Сплита.

Србија и њена војно-дипломатска гарнитура ћуте поводом хрватско-црногорских ојкања око брода. Опште је познато да је шанса пропуштена 2006. да се нешто учини у своју корист, кад су двојица случајних генерала с врха мутант државе СЦГ (Јокић и Понош) кабадахијски изјавили да су се они мирно договорили око поделе покретне војне имовине, за шта нису имали ни слово овлашћења за такав чин, испоставило се – самовољног, антидржавног и правно-криминалног карактера. Отприлике да су уз лозу и кафу један другоме испоклањали фрегате, подморнице, ракете, торпеда и сл., баш као да су им тетке и стрине то оставиле у наслеђе.

Аутор ових редова је с јесени 2006. био у тиму Форума за демократију и безбедност (ФДБ) где смо стручном методологијом израчунали да је у моменту раздвајања „два ока у глави” само у ефективама Ратне морнарице било 100 милиона долара, а Тадић и Коштуница су дозволили једном малолетном генералу да одлучи шта с том грдном имовином. Покушај ФДБ-а и његовог челника генерала Нинослава Крстића да тим елаборатом упали црвену лампицу у влади ради формирања мешовите комисије с владом ЦГ која би размотрила чврсто утемељене тезе из елабората није успео јер је генерал заустављен на прагу кабинета премијера Воје. Да се разумемо, нису Србији биле потребне ни подморнице ни капитални ратни бродови већ је требало сложити одговарајући међудржавни протокол о верификацији новонасталог стања или о поклону, итд. а све ради чистих рачуна и дуге љубави, која нажалост бестрага нестаде.

И да потом Србија, из морнаричког изобиља, узме само „Јадран”, процењен на осам милиона долара, па курсом пред Српску кућу на Крфу. Анкерисати га за обалу где би почасна посада од неколико официра, подофицира и морнара боље промовисала српску историју и традицију од свих оних, тада жуто окречених експертских крстарења по Охају, Напуљу или Бриселу, немилосрдно арчећи достојанство и ауторитет српске војске.

Потом је Тадић, да колико-толико спаси углед свог мезимца „жутог” генерала, пожурио да с Вујановићем потпише неки протокол по којем би студенти наше Војне академије могли да користе „Јадран” за своје потребе. Колико је то била идеја кратке памети и српске збрзаности осведочили смо се у неколико наредних година.

Објективно гледано, сем фине слике за туристе на тиватским Пинама, брод и не служи више ничему – понеки коктел, модна ревија или свадба – али нема питомаца ни студената, нема комплетне посаде, нема одржавања – али у тој немаштини нађоше им истражни органи кокаин милионске вредности у кабинама. И зато је ваљда, ако има срамоте и морнаричке части, склоњен у Бар далеко од очију шире јавности, ево година и више.

Зато децембарско подсећање Загреба упућено Подгорици о „враћању” брода делује умивено у дипломатском смислу и нимало налик на онај, пре неколико година одаслан силеџијски захтев упућен влади Малте да не дозволи упловљење брода у њихове луке, или стављања ултиматума да Црна Гора неће видети Европску унију док не преда брод Хрватској.

Да на крају додам да никад ни миљу нисам пловио овим бродом, јер смо као подморничари припадали оној грубљој стварности Ратне морнарице, за разлику од салонске финоће на „Галебу”, „Јадрану” и „Јадранци” (Титова јахта). Али да не будем погрешно схваћен, пошто немамо море и не пловимо више, ова тема је шира и по морнаричким и по државним аспектима, од мојих подморничких успомена.

* Пуковник РМ у пензији, подморничар

Извор: Политика  22.05.2022

Читајте ЈОШ:

Хрватска упутила протестну ноту Црној Гори због брода Јадран

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: