Антитеистичко манитање и екстремистичко брљављење палог диктатора 

Пише: Војин Грубач

Јавност је  шокирана реакцијом бившег предсједника Црне Горе поводом годишњице потписивања Темељног уговора, која се изненада излила у салву најприземнијих увреда на рачун актуелног премијера а индиректно и на вјернике Митрополије које пропали диктатор и даље органски не подноси. 

Ђукановићева реторика у том бијесном памфлету, гдје фигуришу етикете: велеиздајник, патолошки лажов, шарлатан, издајнички маргиналац и томе слично, јасно говоре о неконтролисаној осионости и изузетно ниском степену политичке културе трајно и неповратно избезумљеног и изгубљеног текстописца.

Личносни профил с елементима политичке шизофреније

Ђукановићев политички профил, којег карактерише лицемјерје и јако препознатљива идеолошка шизофренија, одавно је познат јавности.

Када је сијао патолошку међунационалну и међувјерску мржњу, обавезно је наглашавао да је „истински борац за мултиетнички склад“.

Укривање пламене, шовинистичке реторике деведесетих година прошлог вијека и депортовање Муслимана из Црне Горе, регулисао је  папагајским понављањем „осјећаја бола“ и „дубоког наклона жртвама Сребренице“, док је на другој страни за мало изазвао грађански рат у Црној Гори покушајем отимања црквених објеката.

Своју „принципјелну борбу против свих видова етничких чишћења“, што је потенцирао у реторици, у пракси је реализовао тако што је  у Влади и државним интитуцијама спроводио темељне етничке и вјерске чистке „неподобних народа“. . 

Ако то није тачно, нека нам Ђукановић или „ново руководство ДПС-а“ наведу бар једног министра или другог високог чиновника у задње двије деценије њихове владавине, који је у идентетском смислу био Србин, или Црногорац који говори српским језиком или је вјерник Митрополије?

Наравно да их није било, јер је изопштење  из структура власти идентитетски неподобних, православних Срба и Црногораца било правило владања Мила Ђукановића и његове обијесне идеолошке свите.

То му је био тај чувени „мултиетнички склад“, а данас пише нека безобразна писма без осјећаја елементарног стида и срама за зло које је чинио у току цијеле своје владавине, у којој је вишевекторни екстремизам био једина константа коју није напуштао

Умјесто да клекне и моли за опроштај, лик дивља

Умјесто да клекне пред грађанима које је прогонио и шиканирао, те их са сузама у очима дуго моли за опроштај, Ђукановић је „пресавио табак“  и у даху излио колосалну количину мржње у правцу премијера Абазовића рекавши, између осталог, сљедеће „мудре мисли“:

„Рачунајући ваљда на плиткоумност и кратко памћење Црногораца, премијер нам сугерише да је одрицање од сакралног блага и културно-историјског идентитета Црногораца политички подвиг којег треба прославити. За толико безобразлука није довољно бити само велеиздајник и патолошки лажов, треба бити и без трунке морала.

Вријеђајући здрав разум Црногораца надробио је у ображложењу тог свог недјела све што једном шарлатану може пасти на памет.

Сами тај чин има дугу предисторију сложености црногорско-српских односа. Али, да не мијешамо озбиљне теме наших историјских неспоразума са политичким дјеловањем једног лакосјенастог, властохлепног, издајничког маргиналца… Који је себи дао за право да у циљу допадљивости неким иностраним менторима понавља епохалну политичку глупост како су тобоже балкански национализми инспирисани корупцијом.“

И опет иста прича, лакосјенасти и властохлепни Ђукановић, којег је увијек карактерисала „плиткоумност и кратко памћење“, свој лични опис приписује другима, напомињући јавности да му разорни шовинистички импулси и даље станују у просторима опскурне политичке психологије.

При чему, на овај језик мржње и огољени примитивизам који  представља увреду здравог разума, није реаговала нити једна невладина организација у Црној Гори. Праве се мртве, у свом стандардном стилу муљања и петљања иза завјесе. 

На ове изливе гњева бившег диктатора није реаговало ни ново руководство ДПС-а, да се огради од његовог помамљеног антитеистичког манитања и екстремистичког брљављења.

Па да га, рецимо, позову у просторије  странке и демонстративно му поцијепају партијску књижицу пред носом, што би било логично ако желе пласирати „нови имиџ“ посрнуле партије.

Да се разумијемо, својим суманутим и недостојним писанијама Ђукановић се није одредио-прије свега према Абазовићу, већ према шездесет одсто грађана који су га на задњем предсједничким изборима сувардали у  политички амбис да више никад из њега не изиђе.

Послије свега, било би лијепо да се бивши предсједник државе и озлоглашени диктатор напокон одметне у шуму, што је раније планирао,  да му планински ветрови извјетре мозак а мирис цвијећа пацификује помаме, што је терапија  здравствено корисна  живахним политичким пензионерима  његовог ранга. 

Јер, носити толику количину зла, представља нехумано понашање према самоме себи.

Није чак ни еколошки прихватљиво у овом времену загријевања планете!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: