Манастир Прасквица, Јегоров пут

Пише: Милева Лела Алексић 

Кад пожелим да се сусретнем са богатом историјом, снагом духа, лепотом храмова, са легендама, записима, староставним ручно писаним књигама, одлазим у Паштровиће. Ако пожелим да пробам јела од ,,брања“, ручно спремљених макарула са куваним бобом, сувим месом и јаким зачинским биљкама, поћи ћу у госте код неке од старијих паштровских домаћица које чувају аутентичну паштровску кухињу. Бакалар, морске плодове, рибље специјалитете најрадије ћу пробати у Режевићима, у ресторану који је данима гостио знатижељнике деликатесима од уловљене ајкуле.Е, то нисам желела да пробам. Рекоше ми да сам погрешила. Кафу ћу пити испод огромног четинара на тераси ресторана који носи назив једног хороскопског знака. Душу ћу удомити у душама које кроз векове сведоче постојаност у очувању националног и верског идентитета, не одступајући од предачких завештања ни у добру, ни у злу.
…Паштровићи су српско приморско племе које од давнина битише уз море, на територији од Куфина до Бабибиног Вира, а на северу се уздиже до Голог врха и Паштровске горе. У својој бурној историји, истрпело је осамнаест освајача, који су оставили трагове своје владававине на здањима, али понека страна реч се одржала у народном говору, до данашњих дана. Ако не знате шта је пињата, травеза, бронцин, галиот, питајте Паштровиће. Скоро триста година Паштровићи су били део немањићке државе која је украсила овај крај бројним задужбинама, манастирима, у којима и данас тече литургијски живот. Био је то славни период српске историје, али и племена које је кроз векове сачувало своје српске корене.
Сматра се да је племе добило име по поклисару Паштровићу кога је цар Душан слао у Дубровник као изасланика. Нестанком немањићке државе, потпали су под власт Млетачке Републике, која је овом слободарском племену дала одређени вид аутономије. Успели су да сачувају свој језик, обичаје и крсно име. У оквиру паштровског племена установљен је статут ,,Паштровска банкада“, по угледу на Законик цара Душана, по коме је суђено народу у оквиру племена. Банкаду су чиниле четири судије, кнез и дванаест властелина, по један из свакога племена. Банкада се састајала на Дробном Пјеску, а касније на Светом Стефану.
Паштровићи су били вешти морепловци. Са далеких путовања доносили су фини текстил, посуђе, делове намештаја, накит, књиге…Понеки ђердан и комад свиле, красио је врат и стас верних паштровских Пенелопа које су жудно ишчекивале своје Одисеје са далеких мора. Бојиле су погледе морском модрином, утапајући чежњу на пучини. У шкољци свога срца закључавале су своју бисерну љубав и чекале су, сневале су…Једног летњег поподнева, посетила сам чика Луку, најстаријег житеља у Бечићима, надајући се некој необичној причи или легенди. И, заиста прича је епска.
– Доведоше у дом најљепшу паштровску невјесту, за једног нашег саплеменика. Још се ни завољели нијесу, а он оде на пловидбу. А, одива оста са свекром, свекрвом, ђеверима, заовама. Прва осване, последња омркне. Свима угађа, најмлађа је…такав је ред док не роди, док не зањише дијете у колевци, док праг не прекорачи млађа одива. А одкуд јој дијете. Чо’ек плови на некој галији, у неким лукама ломи кичму утоваром, истоваром, несмирајем. Пролазило је вријеме, пролазио живот. Ломила се снага, крунила се љепота, савијала се кичма…Да ли од рада, или више од брига, знала је то несретна душа. Е, такве злехуде судбине. Удата је, има свога чо’ека, не може се у род врћати. И тако прође живот. Под старост врати се у Паштровеће њен чо’ек. Проживио живот у Америци, он зна како, а дошао кући да умре, да се придружи прецима горе у Чучуцима…
-А она, је ли га примила у кућу?-питам запрепашћена.
-Чуш, јадна…Је ли га примила? Па он јој је био муж, заветовала се на вјерност и у добру и у злу, пред Богом и пред људима. Примила га, угађала му, кувала му и његовала га у болести…Највише она лелекала кад је умро. У паштровско га руво обукла и за руку мртва држала, кад за живота није. А, имам ти још пуно зборити…Оли да ти испричам о попу Андровићу, новом Обилићу, ту из Буљарица? Описа’ га Стефан Митров Љубиша у својој причи.
Захвалих се. Причу сам прочитала из књиге.
Стиснути између мора и брда, на комаду праотачке земље, Паштровићи су опстали у чудној очврслости до данашњих дана. Чувају традицију кроз манифестације и литургијску молитвеност у бројним храмовима. У пролеће, сви се упуте у брда, да беру самоникло, дивље поврће, жученицу, коморач, дивљу нану, шпароге…и многе друге биљке само њима знане. Кажу да знају за седамнаест јестивих биљака из природе. Од убраног самониклог поврћа, спремају многа специфична јела овог краја. Још једно занимљиво паштровско јело су макаруле. То су ручно прављене тестенине које се намотавају на чврсту травку, потом се секу и суше. Уз сос од специфичних приморских зачина, спремају се као аутентично паштровско јело.О плодовима мора и рибљим деликатесима да не говорим. Ту су ненадмашни. Хладно цеђено маслиново уље из манастира Режевићи се подразумева у њиховој кужини.
Чиме се моја душа приљубила уз Паштровиће, где је нашла прибежиште и топлину? У паштровским храмовима који су тајновита ризница немерљивог блага, сачуваних реликвија, вредних рукописних књига, икона, фресака…И новообновљени манастири, настали на темељима древних храмова, без много писаних трагова о историјату манастира, чувају народно предање које се преносило са колена на колено, до данашњих дана. Мене посебно фасцинира млада генерација која срцем љуби своју традицију, историју, чува предање и успомену на претке. Такав народ је вечит.
Паштровићи су изнедрили многе знамените личности, народне трибуне, игумане, књижевнике…Један од познатих Паштровића је и Стефан Митров Љубиша, књижевник и народни посланик у време аустро-угарске владавине Боком. Оставио је иза себе дела непролазне вредности:,Кањош Мацедоновић“, ,,Поп Андровић, нови Обилић“, ,,Скочи ђевојка“, ,,Проклети кам“… Свети Стефан Штиљановић је такође из Паштровића. Део његових моштију пренет је из Срема, из манастира Шишатовац и похрањен је у цркви Свети Тома у Бечићима. Не могавши да трпи турски зулум, кнез је своју имовину разделио паштровском народу и прешао је у Срем где се истакао у бројним биткама за слободу српскога народа.
У старом маслињаку, преко пута Светог Стефана, налази се манастир Прасквица. За назив манастира везује се занимљива легенда. Изнад манастира се налазио извор, чија је вода имала мирис брескве која се, у овом крају зове прасква. После земљотреса ’79.године извор је поринуо. Од давнина, манастир је духовно седиште Паштровића. Посвећен је Светом Николи. Први пут се помиње у четрнаестом веку када је манастиру краљ Милутин завештао поседе. У Паштровићима су бројни топоними који сведоче о ктиторству српских владара, манастирске фреске на месту ктиторске композиције, са десне стране уласка у храм. На узвишењу преко пута Милочера, као на каквој осматрачници, доминира црква Светога Саве, Манастир Режевићи је немањићка задужбина, изнад манастира Дуљево је Савин извор.
Манастир Прасквицу је градио Балша Страцимировић, унук цара Лазара, син Јелене Балшић Страцимировић, ктиторке манастира Бешка на Скадарском језеру. Кроз векове делио је судбину поднебља и племена, рушен, паљен, пустошен, али увек снагом верног народа обнављан, васкрсаван, животворен. Најтежу судбину дожевео је за време француске владавине Боком. Био је то злочин над историјом, цивилизацијским достигнућима једног поносног народа. У похари манастира уништена је богата библиотека, ручно писане богослужбене гњиге, бројне грамате, вредна јеванђеља. Хроничари тога времена забележили су да се море око Светог Стефана данима белело од папира. Монаси који су се задесили у манасртиру су погубљени. Такву одмазду Французи су учинили због изузетно јаких духовних и братских веза Паштровића са Русијом са којом је Наполеон био у рату. Неколико монаха је успело да се спасе и да сачува вредне манастирске реликвије. Неки од преживелих стигли су чак до Русије која је кроз векове била заштитница и покровитељка паштровског племена. Сачуване су грамате руске царице Екатарине друге и цара Павла.
У манастиру се чува и крст цара Душана. По предању њега је из Дечана донео архимандрит Данило Кажанегра да би га сачувао од Турака. Од вредних реликвија је и сребром оковано Јеванђеље тешко дванаест килограма, дар црногорског владике Данила. Изузетно богата библиотека, старе иконе, збирка старог оружја налази се у манастирској ризници.
Неколико пута долазила сам у Прасквицу са жељом да од игумана, оца Димитрија, изузетног беседника и познаваоца историје Православља, слушам аутентично казивање и враћала сам се у Будву необављена посла. Отац је, увек, имао ,,преча посла“, али ја нисам одустајала. Има неких мојих упорности које не посустају, само се на кратко примире, па ме загребу по души и гурају ме напред и када ми се учини да је све узалуд. Обувам лагане патике, ваља ми пешачити од Будве до Милочера. Полагано се спуштам са стазе до мора, бацим по који каменчић у морске дубине, да се поиграм са морем, измамим бисерни осмех из шкољки, па крећем даље, према Бечићима, Рафаиловићима, Ђевиштењу, Милочеру…Туристи грабе сунчеву енергију, да за који тон побронзе кожу, а ја кидишем напред жељна посебног казивања, које ми недостаје као важна карика у сагледавању једног времена и једног племена са префиксом мога народа. Замало ме не скрајну са пута један сусрет у Бечићима, испод цркве Светог Томе, али кренух даље после љубазног поздрава. Ако прођем Ђевиштење и увалицу у којој се купам у осами, онда сам прошла и последње искушење, бар тако се понадах. После плаже Каменово, савладавам највећи део пута према Прасквици, али осећам жеђ и умор. Скрећем на стазу која води кроз напуштено камп насеље. Испред оронулих камп кућица, расцветале су се наранџасте и црвене кане. У старом маслињаку само се чују неуморни зрикавци. Кроз столетне маслине, знатижељно провирује Сунце. Волим овакве пустоловне тренутке, када је природа само мени прострла ћилим под дебелим маслиновим хладом. Док виркам кроз крошњу с рукама испод главе, нека птичица откиде маслину са гране и баци је посред мога чела. Тако ми и треба. Хоћу ово царство тишине само за себе. Опомена… Треба кренути даље.
…Поред стазе која води до Прасквице, стражари низ столетних стабала маслина. Упредена, чворновата стабла чувају многе записе из минулих времена. Сведоче о слави и страдању, васкрсењу и упорном трајању. Маслина је за приморце исто што је шљива за мој завичај. Дарујући зелене и плаве плодове, дарује опстанак, храни и укрепљује. Симболизује мир и љубав међу народима. Испод стазе, тугују стабљике сасушеног парадајза. Нигде живе душе. Бриде ми стопала од дугог пешачења, али сваки умор нестаје у сусрету са манастирском капијом од кованог гвожђа која ме подсећа на раширено крило пауна. Улазим у цркву да се поклоним икони Светога Николе, не очекујући да ћу срести игумана. На вратима од конака појављује се очева мати која наслања своје бројне године на рукохват поред степеништа. Бледа кецеља и марама на којој се не разазнују боје, избледеле од сунца. На леђима невидљива врећа тегоба и тескоба, понета из родне Книнске крајине. У оку пепео са по мало светлости са згаришта спаљеног дома. Пружих два-три корака, пољубих уморну руку која је мирисала на рузмарин са прозора манастирског конака. Поздравих је и упитах за оца. Овога пута Свети Никола је посредовао, уверена сам у то. Отац Димитрије ме је љубазно дочекао у гостопримници у којој су на зидовима биле бројне слике прасквичких игумана. И бих награђена изузетном причом о историјату манастира, али и бројним занимљивим догађајима из живота народа овога краја. На моју огромну радост, добила сам кључ од ризнице у којој сам се срела са древним рукописама, фрескама, реликвијама, старим оружјем… Седела сам за великим,,столом од правде“, за којим се окупљала ,,Паштровска Банкада“, која је доносила важне одлуке, али и пресуде саплеменицима. Осећала сам се чудесно, као да сам се нашла у минулим вековима, удисала сам патину минулих времена, мирис упијеног тамјана из зидова, старог намештаја од масивног дрвета, листала сам старе књиге писане на црквено-словенском језику, узимала сам у руке старо оружје, кубуре, и сабље са богато украшеном ручком. Моја упорност или Божји благослов. Бих награђена за мали подвиг, пешачећи од Подкошљуна у Будви до Прасквице.
Данашњи манастирски комплекс садржи цркву Светог Николе, цркву на брежуљку Свете Тројице, конаке који делом припадају времену из владавине оснивача манастира, Балше Страцимировића, манастирску кулицу, која је, својевремено, била школа за паштровску децу. Иначе, унутрашњост главног храма је врло акустична и појање за време богослужења је посебан духовни доживљај.
…У пролеће, одлазила сам у брда изнад Прасквице, седела у осами, загледана у панораму Светог Стефана, Милочера, Краљеве и Краљичине плаже. У даљој перспективи видела се панорама Бечића и обриси Будве. У приморском залеђу, расуте су бројне паштровске цркве које као какви драгуљи светлуцају под снопом сунчеве светлотости. На Челобрду, узвишењу изнад манастира, поред спомен чесме, седела сам на зидићу, на домак спомен обележја посвећеном руском монаху Јегору Строгановом. Испод плоче, каскадно према манастиру, спуштао се пут зарастао у траву и понеки самоникли грм. У пролеће Челобрдо је попримало изглед раскошног врта. На висоравни расту бројни жбунови жукве, који цветају ситним жутим цветовима. Између њих уздиже се по који дивљи нар украшен пурпурним цветним круницама. Путнику намернику не преостаје ништа друго, него да благодари Богу што га је довео у овај едемски врт.
Једног послеподнева, дошла сам на Челобрдо и изненадила се неколицини посетилаца који су чистили траву и шибље са Јегоровог пута. Млади, плавокоси и плавооки. Као Сергеј Јесењин, занесењаци, који сабирају зној и ране, тајне и завештање једног аристократе, официра и повређеног оца. Маљчици… Били су то млади Руси који су, као туристи, слушали казивање о свом сународнику којега је необично житије довело из царске Русије у малену Црну Гору.
Ко је био Јегор Строганов? Био је елитни официр царске руске војске, један од оних официра који личну част и част своје породице брани на двобоју. Имао је прелепу ћерку која се заљубила у кадета, младалачком несмотрном љубављу дарујући му своју чедну љубав. Њена љубав буде одбачена и изневерена, а она, по свим моралним правилима, тога времена, буде осрамоћена. Шта је преостало оцу осим да част своје кћери освети у двобоју у коме Строганов губи руку, али успева да убије свога противника. Да би избегао суд, бежи из Русије. На крају дугих спотицања и лутања нашао је смирај у манастиру Прасквица. У знак покајања, што је погубио један млади живот, почиње да гради пут од манастира до Челобрда, једном руком износећи и уграђујући камен. Остала је легенда да су мештани у току ноћи износили камен, али да га је трпељиви монах отискао. Желео је да кроз подвиг и мучеништво искупи грех и опере своју душу. Пуних десет година трајала је градња Јегоровог пута. Камен по камен, стаза се поплочавала, стремећи ка Челобрду. Тешко је замислити колико се трња зарило у длан покајаног подвижника, колико је бола истрпела кичма, а колико покајних суза је искапало из очију помешаних са капљања зноја. Плоча на врху стазе остаје као спомен запис,сећање на Јегора Строганова, елитног официра царске руске војске, потоњег монаха прасквичког.
У међувремену, његова неутешена ћерка је трагала за својим оцем. У једном кобном тренутку изгубила је и вољеног човека и покровитељску сигурност свога родитеља. Живот се као хрпа тешког камења, обрушио на крхко биће. У чему наћи смисао када се са животног стабла откину родне гране, када се из темеља живота избије носећи камен? У трагању за оцем, путеви је доводе у Црну Гору, у мало месташце приљубљено уз море. И гле чуда!Прасквица ће добити још једног сабрата, монаха Јелисеја, прерушену ћерку Јегорову. Тако проводи време уз свога родитеља као један од манастирске сабраће, моли се и тихује уз њега, рукодељи, дели причесни хлеб и вино, брижно броји бриге на очевом лицу.Одмењује га у тешким послушањима, обара поглед да се нека искра љубави не искраде и обасја лице њеног родитеља. Притрчава у послушањима да га одмени, да му ослушне дамар вере и живота који је све тиши, који гасне. Ово је, заиста, житије манастирске обитељи, али личи на маштовиту бајку.
Живит монаха Јегора примициао се заласку. Дуги дани покајништва, тежак подвиг који је натоварио на своја плећа, искупљујући грех, узимали су свој данак.Међутим, Господ је одлучио да му зада још једну рану, још једно мучеништво пре његове кончине. Изненада, разболео се монах Јелисеј, прерушена ћерка Јегорова. На самртном часу тражи да јој доведу оца, скида са главе своју монашку камилавку, испод које се расула скривана дуга коса. На рукама свога оца одлази смирене душе у Царство Небеско. Питам се да ли је бар на трен у полуугашеном очевом погледу, заискрила зеница његове кћери, да ли је очева љубав наслућивала њено присуство, да ли су му последњи дани били смирај или несмирај, слутња или откровење…Бог зна.
Нека житија, скоро, да подсећају на бајке. Неки подвизи надилазе људске снаге и могућности. Неки путеви се преплићу у чудесном откривању тајни и радости. Нека дела остају непролазна попут Јегоровог пута, који сведочи о једном необичном покајнику и подвижнику који је оставио траг своје душе и својих руку у Паштровићима. Ни трава, ни коров, ни понеки бодљикави жбун не могу прекрити необично житије једног христољубивог покајника. Јегоровом путу ћу се враћати са жељом да одгонетнем још по коју тајну и ишчупам са стазе коров који прекрива сећање.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: