Ујед

Пише: Емило Лабудовић

„Ко узме, кајаће се, ко не узме, кајаће се“.

У овој, скоро старозавјетној, реченици могло би се сажети све ово политичко замешатељство око формирања нове црногорске владе. Јер, процес политичке и кадровске профилације будућег кабинета више личи на најприземнију политичку и људску трговину, уз безобзирно и безобразно уцјењивање типа „ако они, онда ми…“ и хоћу/нећу врлудање, него на озбиљно сагледавање и самјеравање циљева, с једне, и изборног резултата, с друге стране.

Наравно, највећи Милојков „камен спотицања“ свакако јесте позиционирање коалиције ЗБЦГ. Да је до њега и његових ментора, Милојко би их најрадије прослиједио у опозицију, по цијену и ослонца на сокола из Пљеваља и његов поражени ДПС. Маниром циркуског мешетара и жонглера, уз коришћење шибицарске умјетности типа „сад је видиш а сад је не видиш“, Милојко се данима игра мандатара и преговарача са могућим чланицама будуће Владе, нудећи им час ова, час она министарства, не либећи се да са истом понудом стане и за више трпеза. Ипак, све се вртјело око тога да његови главни будући партнери, Ибрахим – ага и „наш“ а његов Алекса, буду задовољни. А степен њиховог „задовољста“, па чак и учешћа у игри, пропорционално је обрнут од степена незадовољства ЗБЦГ коалиције. Зато је њој, на разне и непристојно неформалне начине и посреднички, слата понуда за коју су Милојко и његови били више сигурни да ће бити одбијена и да ће због тога ЗБЦГ бити једини кривац за неучешће у подјели власти. Али, цврц Милојко!

Да политика ипак није за уличаре и жутокљунце показао је и доказао потез челника ЗБЦГ. Иако свјесни да је понуда од три министарства (нуђена и другима), пар потпредсједничких мјеста и „нешто по дубини“ понижавајућа и испод нивоа изборног резултата и да ће изазвати оправдано незадовољство гласачке популације која стоји иза њих, из ЗБЦГ су Милојку поручили неочекивано: „прихватамо“! па је сада лопта у његовом дворишту. Сада он мора или да избаци ЗБЦГ из игре и преузме одговорност за политичку нестабилност и неефикаснист свој владе, или да изнова убјеђује Ибрахимагу, Ђељошаја, Зенку, Алексу, а посебно оне из амбасада, да прогутају кнедлу и прихвате оно што је у цјелокупном демократском свијету неприкосновено а зове се – народна воља.

Да Милојку није лако и да је, политички недозрео, улетио у сопствену замку, данас је јасно свима. А у кола спасавања части и угледа неугледног „редова Рајана“ упрегла се цјелокупна ситнеж ботова и назови аналитичара, међу којима су најгласнији они који су га, колико до јуче, оптуживали за издају, продају, србовање и за свашта нешто још. И пошто више немају ни један озбиљан политички аргумент у његову одбрану, оштрица је опет уперена на ЗБЦГ, на њихову наводну недоследност, пузајућу политику по принципу: доље образ, све за фотељу!

Најрадикалнији међу њима је некакав самопроглашени аналитичар и колумниста, извјесни Филиповић, који написа да „ЗБЦГ лаје али не уједа“! Текст, препун већ препознатљивих флоскула на нивоу уличног трача, и не би завређивао никакву реакцију (стари би рекли: пас лануо, вјетар однио) да Филиповић, старо олињало аналитичко и пропагандистичко штене из ДПС менажерије, у једном дијелу није апсолутно у праву. Јер, кад је већ о уједању ријеч (лајање остављам њему), чињеница је да је коалиција ЗБЦГ 30. августа 2020. године до те мјере „ујела“ владајућу ДПС гарнитуру да ће проћи и проћи воде Морачом док опет, како тако, не стану на ноге. Тај „угриз“ и те како жестоко осјећају наречени Филиповић и бројни око њега чије је лајање и блаћење свега што није имало „дпс дресове“ било богато спонзорисано из тајних нарко – фондова на које се ослањала ова партија. Жал за изгубљеним привилегијама и осветнички порив су толики да је, у циљу спречавања намјере да се у Влади нађу аутентични представници Срба у Црној Гори, чак и ништа мање омражени Милојко добродошао савезник.

Ако сам ишта у животу мрзио јесте ситуација у којој слиједи она офуцана фраза „јесам ли вам рекао“? Јер, није била потребна нека већа проницљивост па да се „прочитају Милојков карактер и његова игра, као и њен коначни исход. То је, да му није зазор и да није слепачки острашћен, могао да угонета и онај несрећни Филиповић. У партији шаха, каква је често политичка игра, постоји такозвано жртвовање квантитета да би се добило на квалитету. Или, преведено на актуелну ситуацију на релацији Милојко – ЗБЦГ, „не можеш ти да понудиш толико мало а да ми то не можемо да прихватимо, само да ти докажемо да си, шаховским речником речено, обичан недоучени пацер“! И слуга господара својих.

Ту истину ни онај озлојеђени злоћко Филиповић, а ни читава булумента око њега, не могу да побију. А кад је о његовом тексту ријеч, опет она стара: пас лануо, вјетар однио.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: