Лозница – први ослобођени град у окупираној Европи

Пише: Ђорђе Вукмировић

Априлски рат 1941. донео је војни слом, окупацију и распарчавање југословенске територије. Лозница је пала 13. априла.

Слободарски народ Јадра није се дао покорити окупатору нити је признавао капитулацију војног врха. Неколико дана након капитулације, 21. априла у атару села Доњи Добрић код Лознице четници-комите, пружајући отпор, убили немачког официра, а двојицу тешко ранили. Биле су то прве окупаторске жртве по потписаној капитулацији, коју део војске није прихватао. За одмазду, немачка казнена експедиција претворила је Добрић у пепео. Међутим, тај огањ разгорео је и срца људи, распаљујући у њима жељу за слободом и осветом.

Није трбало много времена ни подстицања па да народ овог краја масовно прихвати заставе отпора и сврста се у редове покрета отпора. Извори су оставили трага да је готово спонтано у овом крају био никао широк круг људи кој ису веровали у идеју Васкрса Отаџбине.

Под вођством потпуковника војске Краљевине Југославије Веселина Мисите, старешине манастира Троноша Георгија Бојића – Џиџе и попа Владе Зечевића, народ овог краја се припремао за устанак.

Распадом и капитулацијом југословенске војске потпуковник Веселин Мисита, у другој половини јуна 1941. године је дошао у штаб пуковника Драгољуба Михаиловића, на Равну гору, где је боравио 15-ак дана. Мисита је био Херцеговац, рођен у селу Буна код Мостара; био је и атлета и полиглота, као и најмлађи предратни мајор краљевске војске. Са 37 година постао је потпуковник. У априлском рату гушио је усташке побуне у Босни. Михаиловић га је именовао за координатора свих четничких групација и одреда за Подриње, Мачву, Рађевину и Азбуковицу. Са широким овлашћењима за организацију покрета отпора упутио га је на терен. Средином јула потпуковник Мисита већ је био у манастиру Троноша, у коме је и раније боравио приликом једног командног извиђања. Ту се упознао и спријатељио са старешином манастира Георгијем Бојићем – Џиџом. У Троноши је Мисита срео и попа Владу Зечевића. У манастир су почели да долазе активни и резервни официри и подофицири, који се нису предали окупатору и положили оружје. Међу њима су били поручници Миливоје – Мика Вујичић и Лазар Савић, а 18. августа, са Равне горе, са својом „Босанском групом“ стиже и поручник Ратко Мартиновић.

Веселин Мисита и старешина троношког манастира Георгије Бојић – Џиџа обилазили су села јадранског среза, док су поп Влада Зечевић и Ратко Мартиновић обилазили села рађевачкг среза. Разговарали су са виђенијим људима, окупљали људство и позивали војне обвезнике да буду спремни кад дође време за устанак. Само присуство Мисите, елитног и високог официра, као и његова харизма, уливали су поверење и наду људима који се нису мирили са окупацијом. Одједном је светлост дана угледало закопано оружје: пушке, митраљези, бомбе, чак и топови.

Крајем августа Мисита, Георгије Бојић – Џиџа, Влада Зечевић и Ратко Мартиновић доносе одлуку о формирању четничких одреда: Жижачким одредом командује Георгије Бојић, Церским Драгослав Рачић, а Рађевским Мартиновић и Зечевић. Жижачки одред је бројао преко 300 устаника-добровољаца. Мисита је командовао свим четничким одредима у овом делу Србије.

Одлуку о нападу на Лозницу Мисита и Георгије Бојић – Џиџа су донели 30. августа, у суботу. Према сећању Божидара Панића, у вечерњим сатима, 29. августа, Џиџа је послао курире у околна села одређеним људима, који су одмах позвали своје војне обвезнике бивше југословенске војске и устанике да дођу у манастир Троношу. Убрзо се скупило много људи, али већина без оружја. Јадарска „Горска чета“ под командом Георгија Бојића имала је око 150 наоружаних људи.

Напад на Немце у Лозници изведен је у недељу, 31. августа 1941. године. У Лозници су тада биле мале немачке снаге, а упоришта су им била: кафана Лазара Хајдуковића (у чијем дворишту се налазио немачки митраљез), Гимназија и Вуков дом. Према наређењу потпуковника Мисите у Лозници су нападана сва три немачка упоришта.
Пошто је акцијом командовао професионални војник, то је гарантовало поступање по свим правилима ратовања међународног војног права. Он сам је написао Ултиматум на немачком језику у коме захтева да се Немци предају. Одговора немачке команде на ултиматум није било, па су се у 10х на лозничкој Цркви огласила звона! У том тренутку почео је општи напад на сва три упоришта немачке војске.

Поручник Мика Комарчевић је са Немцима код Вуковог дома започео преговоре о „часној предаји“, што су ови одбили. Тада је почео напад. Масе устаника, иако слабо наоружане, жестоко су нападале, па су Немци били принуђени да се предају.

Група устаника са Георгијем Бојићем – Џиџом на челу нападала је Гимназију. Пошто су Немци тукли митраљезом из Гиманзије, преко ондашње Горње Луке, Џиџа и устаници су ишли речицом Штиром, и када су је прешли Бојић је убацио 2-3 бомбе у Гиманзију, после чега су се Немци предали. Још пре тога су се предали и они из Вуковог дома. Остала је још само група у кафани Лазе Хајдуковића. На њу су нападали устаници на челу са потпуковником Миситом. Он је храбро јуришао на ово упориште, као и на чардак у дворишту кафане, са кога је тукао митраљез. Убацивао је бомбе кроз прозор кафане и ушао у њу кроз прозор, док су се Немци повлачили у двориште. Одмах затим покосио га је митраљез са чардака кафане. Настрадао је и Мујага Зечановић, глувонеми лознички месар. Пошто је потпуковник и даље давао знаке живота, пренет је у лозничку болницу, али је др Миленко Марин само могао да констатује смрт. Немци су се у Хајдуковића кафани још држали, а неколико заробљених сународника су их позивала да се и они предају. Најзад, после неколико сати борбе, и последње немачко упориште је освојено – Лозница је била слободна. Њену слободу платило је животима укупно 9 устаника.

У Лозници је тада, међу устаницима, владало двоструко осећање. Била им је ово и слатка и горка победа. Са једне стране, били су пресрећни због самог ослобођења града који су толико волели, а са друге су сви жалили погинулог Миситу, кога су убрзо сахранили на лозничком гробљу, уз највеће војне почасти. Емигрантска влада постхумно га је унапредила у чин пуковника и доделила му највеће одличје – Карађорђеву звезду.

По традицији, био је ово први ослобођен град у Европи, а немачки гарнизон први пут натеран је на предају. Заробљена су 93 окупаторска војника, а било их је и мртвих. Устаничка сарадња је продубљена, војска је све одлучније нападала и јуришала на немачке посаде. Било је то још увек време док је отаџбина за устанике била све, кад није дошло до подела и крвавог грађанског рата.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: