За четврт вијека нико неће памтити имена актера политичке сцене Црне Горе; Можда хоће најпроменентнијих – по лошем!

Пише: Горан Комар

Српски народ на простору Црне Горе је аутохтон и његово народно име, као народна ознака, забиљежено је у бројним државним хартијама на том простору. И у изјвама његових житеља – представничких тијела и од стране вањских центара политичке моћи – средоземних и средњеевропских држава дуге државне и готово потпуне архивистичке и дипломатичке традиције. Црквена организација тога народа представља традиционалну установу чији је правни континуитет прекидан у окупацијма. Она представља помјесну цркву која се током историје одређује и као константинопољска и јерусалимска “црква од истока”. Никада тај континуитет није прекинут де фацто и у периодима угрожавања она је постајала солиднијом и снажнијом и саборнијом него у периодима мира. Никада ни један дио тог народа није изнио тако јасне декларације и у погледу вјерско-црквене припадности и у погледу народносног одређења као Црногороци из Старе Црне Горе. Неупоредиво. Нарочито током XVIII вијека. Такво надоносно испољавање је израз интроспективног опита земље која је изобразила голем хришћански мартирологиј. И нема никакве везе са романтичарским покретима и политичким процесима узраслог XIX вијека.

Нашим старима је главни идеал садржан у народном и црквеном јединству и тако су се исказале све саставнице овог народа било да су боравиле на свом матичном тлу, или да су се нашле у расијању.

Аутохтон, тај народ може бити само физички збрисан или његово име побрисано или конвертовано, а такође и име његове Цркве. Он нити жели, нити може пристати на наметање другог народног имена и осјећаја. И поред тога, српски народ, као родитељски, прихвата свако народносно назначавање свога сусједа и рођака.
Све у вези са тим народом се завршава и улива у једну тежишну тачку: његову Цркву. Ево како.

Наш народ се од западних сила доживљава као савезнички Русији (сада Руска федерација). Међутим, тај народ је у лику својих највиших и дипломатски најактивнијих представника и предводника и те како тражио (још и чешће) политичка савезништва за западним владарима и владарским кућама, а посебно са папама које су стајале на челу војних савеза против Турака. Тражио материјалну помоћ за цркве, села, стоку. Главни услов сваком разговору је цјеловитост његове Цркве.

Српски народ се и путем својих манастира окретао и западу и истоку. Много сам прочитао. Чак преводимо и представке манастира на југу упућиване у Ватикан. За важне преведене и преписане обезбјеђујемо и фотографије да би видјели чијом су руком писане. Хоћу да кажем да наши увиди нису безначајни. Дакле, да наставим, постоји један сасвим језгровни ниво сагледавања нашег историјског положаја који се рефлектује на садашњост, али и потенцијале нашег сналажења и позиционирања међу државама. То је ниво црквености, ниво вјере. То је хоризонт у коме обитавамо као народ. Све изнад тога је плиће. Наш народ који је више раселио него што га је уселило у његов крашки дом је једнако снажно одлазио у прекоморске земље Америке као и у Русију. Градио и једну и другу земљу. Наш народ је једнако као и други градио Америку и том логиком он је једнако као и други и данас придржава. Америка није само клинтоновска. Она је довољно велика да у њој обитава велика друга Америка. Можда спас и залога свијету.

Није Црна Гора њен политички свијет. Овдје лежи затрвен велики потенцијал. Он је само пројављен током литија. Није добро да партизам породи сљедећу генерацију политичких првака.

Са тог непрегледног хоризонта, тог континента вјере који се ослања на стубове Јерусалима, Цариграда, Хиландара и Пећи, наш народ може тражити савезе и потпоре на обје стране великог свијета. На темељу опоручног, предсмртног усипања дарова у те васељенске стубове и богата и сиромаха. Свенародни програм одржања ваља да почива на дипломатском, уљудном, далекогледом поступку. Предуго, критично дуго, наш народ је трпио терет оптужби и терет казнених мјера за свезивање са једним полом великог свијета. Тај мали народ је своје вјерске међе раширио и познао као васељенске и његова вјера и представа Духа Светога је трепереће бљештаво свијетло средоземног јутра. Тај дубоки хоризонт у коме обитава наш народ може и треба да своје земаљске силнице и трудове управља таман по узору на малу обалску републику у своме сусједству: дубровачку. Која само таквим поступком, самостална, потраја шест вјекова.

Пред очима смо гледали на поступак рестаурације друштва разореног комунизмом. Нико потпуније него ми у Црној Гори и Херцеговини.

Када год се у историји народ нашао на рубу одржања, упрезане су најснажније личности, независне, упућене, светачке. Увијек, ама увијек, оне су водиле на изворе вјере, на изворе културе. Ми смо живјели поред двојице епископа који су имали способност да воде у раван вјере праотаца, првих патријараха, ране цркве и њихова црква гоњених се пробудила и подигла као прва катакомбна црква – црква пустиња – црква гоњена. Огромна необјашњена енергија је свијетло од почетка. То је велика тековина пред којом би било примјерено да све политике Црне Горе погну главу. Да се саставе по принципу једнаких у градњи прстена власти. То је сићушна мјера дуга. Ако то учине, знаће се и памтити њихово дјело задуго.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: