Крф: Острво Видо, Плава гробница, Српска кућа

Пише: Милева Лела Алексић

Била сам још увек голуждраво птиче, танконого и хитровито, које трчкара праотачким стопама, још несвесно из каквог се гнезда испилило. Пропињала сам се на прстиће да загрлим породично стабло на коме је и моја грана, танковита, али несавитљива жилавица и непокорница. У бременитом воћњаку призивале су ме жуљевите руке, са дубоким браздама, у којима је удомљен мирис љуте крџе, барута и зрелих јабука. Те свете руке су скидале са главе шајкачу да у њу уберу најлепше јабуке колачаре, оне што су јарко црвене као цветови на ћилиму. Да их уберу мени, оном изданчићу што још ништа не зна о снази стабла на коме стасава, али осећа предачким геном снагу, понос и непокор свога претка…Пролазила су лета, гранало се стабло и моје стопице су постајале за који број веће, а моја запажања и знатижеља израженија и запитанија.

-Седи, овде поред мене, дедине златне косе. Учиш ли ти у школи о Албанској голготи и о Дринској дивизији, о хиљаду и триста каплара, о Крфу, о Виду, о Плавој гробници…?

Одмахивала сам главом постиђена због мог незнања.

-Знам све о седам непријатељских офанзива, о Кадињачи, и о Ужичкој републици…-промуцах неспретно.

-Иди ми донеси из оног војничког сандука, што је у мојој соби под креветом, ону кутију металну, испод мога копорана и чакшира што ме чека за укоп, да обучем кад пођем Богу на истину…Хајде, благо деди. ‘Оћу нешто да ти покажем, па да утувиш по нешто у ту твоју коврџаву главицу, нешто што те у школи не уче…

А у кутији тапије на забране и шуме, војничка буквица, две-три пожутеле слике у униформи и Албанска споменица првог реда. Мој деда, Солунски ратник…Прошао албанску голготу, а оставио брата у Плавој гробници…Мој темељ, ова светлост и снага и пркос у мени садашњој…Мој деда, моја вечито светла медаља.

-Е,видиш, благо деди…Ово је одликовање које сам заслужио на Кајмакчалану.Причаћу ти поистилаву све како је било, кад још мало јакнеш да можеш све да разумеш и да запамтиш.А сад ми донеси ону кесу са дуваном, да направим који цигар, па да идем у Крчевину, да видим јесу ли родиле оне крушке јерибасме што сам калемио кад сам се из рата вратио. Видим ја, теби ћу предати ову тапију памћеницу. Ти је нећеш изгубити, а богами ни продати.

…Док у Игуменици пролазим пасошку контролу, срце се узбуркало као море, кидише на моја сећања и успомене. Идем на Крф, да после много година, од суочавања са житијем мојих предака, потражим њихове изнемогле кораке, капље крви и зноја, лебдење између живота и смрти, али и да удахнем снагу васкрснућа и победе. Већ на граници између Албаније и Грчке, осетила сам немир и неки чудни пркос. Печат на пасошу и широки осмех грчког цариника…Пружа ми пасош у руку. Дође ми да се провучем кроз пулт и да га загрлим. Калимера, Грчка!

На трајекту жамор свих светских језика, побацани ранчеви на палуби, по неко спава на удобним седиштима у унутрашњости брода. Ми, Срби, нас шездесетак, шеткамо узбуђено ишчекујући сусрет са острвом коме смо на дар понели наша срца. Из једног угла одјекну песма:,,Тамо далеко“. Сви се спонтано сабрасмо, уплететосмо руке, емоције, гласове и запевасмо колико нас грло носи. Неко разви и нашу заставу, ону из Првог светског рата на којој пише:,,За краља и отаџбину.“ По неки изненађени поглед скреће на нашу групу, а ми, потомци солунских страдалника и ратника певамо све јаче и јаче,,…Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија…“Срце се надима као море, певају с нама сени наших предака, последњим гласом наде да ће се вратити у своје село, у своју Србију. А какви бисмо ми Срби били, да у свакој ситуацији, која одјекне гласном емоцијом, не потегнемо за флашом ракије препеченице. Да се прочисти грло и утиша бура у души. Такав је српски домаћин. Неколико путника је понело боце ракије да се на Крфу и Виду попије по која капљица за покој душа наших светих мученика, чије кости почивају изван отаџбине. У марамицама по мало српске земље да се спусти у Плаву гробницу. Одмиче песма, глас постаје дрхтавији, а очи се пуне сузама.,, … Тамо ми спалише цркву у којој венчах се млад… када си драгане мој, отиш’о у крвав бој…“

Излазимо на палубу, да видимо траг у морском бескрају. Многим нашим ратницима је то био први сусрет са великом водом. Постоји једна клетва у златиборском крају, никада је нисам до краја разумела:,, Дабогда се не станио до сињега мора…“ Е, ако је неко клео, једно покољење, баш га је уклео. Речено нам је да брод плови око три сата до Крфа. Близу смо. Јато галебова у даљини, наговештава да се примичемо острву. Скоро сви смо на палуби, са својим пртљагом спремним за искрцавање. У даљини се назиру обриси најлепшег грчког острва. За мој народ у Првом светском рату било је то острво спаса. Брод се лагано примиче луци. Испред наших погледа промичу тврђаве. У средишту острва, високо према небу, стреми звоник цркве Светог Спиридона. Дочекује нас обала и грчка застава високо подигнута на јарболу.,,КАЛОС ОРИСЕС“-узвикну неко у пролазу, схвативши ко је дошао у госте.,,ЕФХАРИСТО“-одговарамо уз осмех ЕФХАРИСТО, КРФЕ.!“

Где најпре поћи, него у своју ,,Српску кућу.“Свраћамо по завештање, предах и надахнуће, да погнемо главу, када прекорачимо праг, као кад улазимо у храм.

У уској, успонитој уличици, недалеко од центра града Крфа, дочекују нас две загрљене заставе-српска и грчка. На вратима госпосдствен и достојанствен домаћин, стални кустос музејске поставке посвећене животу наше војске на Крфу. Са осмехом и радошћу дочекује нас господин Сарамандић, службеник владе државе Србије. Скоро да смо затворили саобраћај у уској уличици, слушајући казивања нашег домаћина, али наши пријатељи Грци стрпљиво чекају да им направимо пролаз, махну у знак поздрава и дарују нам поглед пун светлости. На два нивоа, у невеликом простору, сажето је једно време, једна епопеја, једно страдање и васкрснуће. На зидовима су велики панои са потресним призорима изнемоглих ратника, живи костури, острво Видо, призори из битака и Албанске голготе. Дечак у војничкој униформи салутира регенту Александру Карађорђевићу. Момчило Гаврић, ратно сироче, које се придружило војсци, да у њеном окриљу пронађе сигурност и дом. Са другог паноа гледа ме ,,Око соколово“, Драгутин Матић, најпознатији српски извиђач, коме ни птица није могла промаћи непримећена. У витринама се налазе примерци оружја, ратни дневници, одликовања… Застајем испред војничке униформе, војника редова. Замишљам хитрог Златиборца или Шумадинца, стаситог и мудрог, како пришива дугме на војничком шињелу. У порубу шајкаче чува иглу и конац, а у зашивеном унутрашњем џепу последњи дукат што му је мајка откинула са ниске дуката коју је као мираз донела у девојачкој спреми. Добра мајка је тај златник утиснула у синовљеву руку, да му се нађе за парче хлеба у недођији.

…На Гувији нас дочекује велики крст. Овде се српска војска искрцала после вишедневног чекања у Валони, ишчекујући да се смилују савезници и превезу живе костуре на острво спаса. Али када? Када им је руски цар Николај Романов запретио и условио останак Русије у рату на страни савезника. Слава мајци Русији, великој сестри моје мајчице Србије. А до Крфа је исписана сурова историја српскога народа. Писана је промрзлим стопалима кроз албанске гудуре. Писана је рукама које у полусну, крај залеђене стазе, последњом снагом праве знак крста одлазећи у небеску отаџбину. Писана је траговима крви из незараслих рана. Писана је песмом на смрзнутим уснама. Изнемоглу колону посрћућих ратника, вребале су заседе и дивље звери, крволочно ишчекујући плен. Ми Срби, потомци солунских ратника, не смемо заборавити великог пријатеља нашега народа. Историја је, понекад, заборавна, али покољења морају памтити, зарад предака и потомака. Есад паша Топтани, заповедник албанске жандармерије, наредио је да се српској војсци подели следовање хране, да се мора примати српски динар за куповину намирница…Сада почива на српском војничком гробљу на периферији Париза. Између крстова на спомен обележју, налази се и један полумесец.

…Ходам кроз маслињак недалеко од крфске луке. Овде су били шатори за прихват светих страдалника мога народа. Овде су одабирани они који су јачи, за чији се опоравак треба борити и они који ће се упутити на Видо да удахну последњи пут мирис четинара, пре него склопе уморне очи, загледани у бескрај Јонскога мора. Спуштам се на сасушену траву испод густе крошње маслине. Наслањам главу на упредено стабло. Можда је баш под овом маслином седео мој деда, инатећи се са смрћу, решен да преживи. Да ли је баш овде стискао руку свога брата пре него га однесу на Видо? Да ли се баш овде молио за покој његове душе? Да ли је овде смишљао речи утехе које ће рећи мајци када се једном врати на родно огњиште? Да ли се овде заветовао да ће га осветити и његов дуг отачеству одужити? Позив водича ме трже из запитаности и размишљања. Чека нас брод за острво Видо. Укрцавамо се у тишини. Брод је необичног изгледа и необичног назива,,Гусар“, на прамцу српска застава.

Видо…Ране неизвидане…Острво смрти…Овде су из Лазарета довожени најтеже болесни српски ратници.Пре њих острво је било ненасељено и мештани су га звали ,,Острво змија“. Легенда каже да су се и змије покоравале страдању нашега народа, да ни једна није испустила свој отров на њихова измучена тела. И оне су биле затечене размерама страдања и патњи.На острву живе само сени српских страдалника. На високом јарболу дочекује нас српска застава и плоча која означава близину Плаве гробнице. Тишина… Дишу спокојем агаве поред стазе која води до маузолеја. Само понеки цврчак нариче песму непребола. Дочекује нас маузолој у коме су похрањене кости 1232 ратника, прикупљене са двадесет седам војничких гробаља на Крфу. Кости 1532 непозната ратника налазе се у бочним бункерима са обе стране маузолеја.На зидовима маузолеја је реплика Албанске споменице.

…Са мермерних зидова посматрају нас предачке сени, идентичне плочице са именима и презименима, местом рођења, војничким чином…На понекој плочици само име… Сви исти у страдању и у вечном спокоју. Нека хладна језа у души и у простору. Промичемо неми ишчитавајући имена. Сви смо дошли некоме своме, да му шапнемо кроз сузе да памтимо, да се поносимо, да трајемо у њиховом прекинутом надању. Са десне стране не налазим име мога претка. Опрости ми Боже, овде су сви моји, сви наши , сви ваши…Сетих се, пре поласка на Крф, замолила ме је пријатељица да пронађем и њеног прадеду Рајка. На левој мермерној површини, застаде поглед –Јанковић, број триста четрдесет осам…Не могу да дохватим плочицу, да помилујем дланом кости похрањене у мермеру. Само погледом у коме је зрачак завичајне светлости грејем ти промрзле кости, роде мој. И покушавам да ти набројим колико се на породичном стаблу разгранало грана. Увек неког заборавим, па се враћам испочетка, све до најситнијих изданчића. Да знаш да знам све о теби: и да си на вашарима био коловођа, и да си бегенисао Јелену из суседног села, и да ти је поклонила везену марамицу када си у рат пошао, као обећање да ће те чекати, и да си за пет откоса био испред осталих косаца, и да ти није било равна у натпевавању кад кроз село прођеш…Па изађу испред кућа и деца и старци да те ослушну, а ти певаш, ори се Липовац и Осоје…Само не знам како су текли твоји последњи дани на острву смрти. Бог зна…

…Издвајам се из групе. Изнад маузелеја између високих трава, понеки ливадски цвет, као са наших завичајних поља. Берем звончиће и ситне плаве цветиће. Стискам у шаци везицу ливадског биља. Поћи ћу до Плаве гробнице. Наша водичкиња Београђанка, удата за Грка, наша Тијана је најбољи наш амбасадор. Потресено прича о страдању нашега народа, понешто што нема у литератури, што је чула на Крфу као аутентично казивање. А Крфљани памте казивања својих предака, незабележено страдање једног народа, када су се и војска и државни апарат и нејач и сирочад и краљ и редов, државна архива…изместили са територије своје земље. Кренули су у голготу, верујући у васкрсење. Од живих костура, васкрсавали су војници, уским уличицама проходили су млади Срби, достојанствени, уљудни, одмерени, чувајући васпитање из родитељског дома и војничку част. Иза одшкринутих прозора гледале су их кришом по које девојачке очи. Љубав је највећа сила, без оружја, без команде, без рапорта, без граница. Заповест срца и снага емоција спајали су Гркиње и Србе. Из тих преплетаја рађала се узвишена поезија. Најлепша љубавна песма на Крфу, посвећена је једној таквој љубави.

-Само да ослободимо отаџбину…Вратићу се…Чекај ме у старом маслињаку-искрено су обећавали заљубљени ратници. Неки су се заиста враћали, неки су остали на бојишту.

…Опет се присећам казивања мога деде.

-Слушај и памти, дедине златне косе. Када смо опорављени кренули у пробој Солунског фронта, били смо к’о муње громовне. Ми, пешадинци Дринске дивизије, крочисмо на тло Старе Србије. Опет у рат са старим непријатељима Бугарима, као деветсто дван’есте.Падамо и љубимо земљу, па скачемо хитро на ноге, ношени неком силном снагом за коју нисмо знали да је има у нама. Француска коњица не прати брзину српске пешадије. Да душмана сатремо, па на згариште или у дом да се вратимо. Еј, крвави Кајмакчалан. Ту сам четири ране задобио, али и ову медаљу, коју ћеш ти сачувати, видим ја…

…Везици пољског цвећа придодајем две-три танке ловорове гранчице. У везеној марамици стискам комадић земље, понет са окућнице мојих предака. Док је моја група расута којекуде, спуштам се стрмим степеницама према мору. Овим трагом су одношени прекобројни, за које није било места на гробљима, у Плаву гробницу. Морам се сама загледати у плаве морске очи, из чијих дубина ме гледају свети страдалници мога народа и један предак моје породице. Са стазе до мора ходам по оштрој хриди, као да кости српских страдалника или бајонети, режу моја стопала. Спуштам у море везицу цвећа и ловорика и марамицу са груменом земље који се утопи у морске дубине. Лака вам Плава гробница, витезови голготе. Нема сам, ослушкујем поруке из дубина, опомену и завете. Памтим, упијам у незаборав, да пренесем мојим потомцима, да не прекинем мисију завештања.

Слушам из душе одјек песме, бесмртног песника Милутина Бојића. ,,Стојте галије царске!Спутајте крме моћне, газите тихим ходом!Опело гордо држим у доба језе ноћне, над овом светом водом…Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата, и на мртве алге тресетница пада, лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада…“

Збогом, Прометеји наде, апостоли јада! Збогом, Крфе! Знам да ћемо се сретати опет, и опет. У водама Јонскога мора, почива неумрла истина. Док је живо сећање, живеће и ваша жртва, роде мој страдални.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: