Михаило Обреновић: Кнез који је променио Србију

На данашњи дан 4. септембра 1823, рођен је српски кнез Михаило Обреновић, који је Србију учинило најјачом војном силом Балкана. Владао је од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868, кад је убијен на Кошутњаку.

Због буне Томе Вујчића – Перишића побјегао је 1842. у Аустрију, гдје је помагао Вука Стефановића Караџића, Ђуру Даничића, Бранка Радичевића и друге српске писце. Кад се његов отац кнез Милош Обреновић вратио на власт 1858, преузео је комаду над војском, а 1861. је установио народну војску од око 50.000 људи и снабдио је модерним оружјем.

Искористио је турско бомбардовање Београда 1862. и послије дугих преговора натјерао је 1867. Турке да повуку гарнизоне из свих српских градова. Склапао је савезе с балканским хришћанима ради рушења Отоманског царства – 1866. с Црном Гором, 1867. с Грчком и с Бугарским револуционарним одбором и 1868. с Румунијом и настојао је да спријечи пад БиХ под аустријску власт.

Михаило Обреновић био је кнез Србије од 1839. до 1842. године и поново од 1860. до 1868. Његова прва владавина се завршила збацивањем, у буни коју је водио Тома Вучић Перишић, a његова друга владавина је окончана убиством.

После смрти оца Милоша 1860. године, по други пут је постао кнез Србије. Један од успеха кнеза Михаила било је уклањање турских тврђава из Србије. Кнез Михаило је покушао да створи Балкански савез, али до тог савеза, због неповерења Црне Горе и политичких представника Бугара, никад није дошло. Србија је током његове владавине прозвана „југословенским Пијемонтом“.

На почетку његове друге владавине, учињене су значајне промене у политици Србије. На Преображенској скупштини 1861. усвојен је Закон о Државном савету, којим је одређено да су чланови Државног савета одговорни кнезу а не Порти.

Усвојен је и Закон о Народној скупштини, која је и даље остала саветодавно тело, као и Закон о народној војсци, којим је уведена војна служба за мушкарце од 20 до 50 година. Према овом закону, Србија је могла да мобилише око 90.000 војника.

Током његове друге владавине, дошло је до чувеног инцидента на Чукур чесми, када је турски војник ранио српског дечака. После турског бомбардовања Београда, Михаило је затражио потпуно турско повлачење.

Године 1868. иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду.

Исте године, 30. маја, убијен је у завери коју су сковали браћа Радовановић.

Била је недеља, 29. мај 1868. године, када је српски кнез Михаило Обреновић кренуо у своју последњу шетњу Кошутњаком. Лепо време тог поподнева привукло је велики број Београђана у њихово омиљено излетиште. Око 17 часова и кнез Михаило, заједно са својом сестром од стрица Анком Константиновић, њеном ћерком Катарином, стрином Томанијом, ађутантом Светозаром Гарашанином уз лакеја и послужитеља, упутио се према Кошутњаку. Пошто су се кочијама довезли на одредиште и кренули према стазама за шетњу, наишли су на кнежевог до недавно најближег сарадника, Илију Гарашанина, оца његовог ађутанта Светозара.

Гарашанин је више година био Михаилов председник владе и министар иностраних дела. Заједнички су креирали унутрашњу и спољну политику Србије, али услед размимоилажења око два кључна питања та сарадња је прекинута. Гарашанин се залагао за покретање општег устанка против Османског цараства и у ту сврху активирања савеза балканских држава, на чијем стварању су заједнички радили.

Опрезни Михаило, у последњем тренутку се поколебао страхујући да за такву акцију балкански народи не би добили подршку великих сила, изузев Русије. Сасвим извесно, тиме би сви, па и Србија, сносили последице таквих хазардерских одлука. Други камен спотицања између ова два велика српска државника представљала је одлука кнеза Михаила да се ожени блиском рођаком, ћерком своје сестре од стрица, Катарином Константиновић. Гарашанину, црквеним круговима и већини конзервативне српске јавности, тај брак је, благо речено, било неприхватљив. Пошто је кнез истрајавао у свом науму, разлаз са Гарашанином је постао неминован.

Упркос свему, када су се то вече у Кошутњаку срели, кнез је понудио свом бившем сараднику да шетњу настави са њим и његовом пратњом. Гарашанин је то одбио уз констатацију да у „шуми има зверова“.

Испоставило се да су ове речи старог и искусног српског политичара на неки начин биле пророчке. Пошто се поздравио са Гарашанином, Михаило је, ходајући заједно са својом изабраницом Катарином, наставио својим путем. Недалеко иза њих ишла је Катаринина мајка Анка, а двадесетак корака иза ње баба Томанија и кнежев ађутант. Убрзо су наишли на четири човека, свечано обучена у фракове, са цилиндрима, који су поздравили кнеза. Након што им је кнез отпоздравио, они су извукли пиштоље и почели да пуцају у Михаила. Један од атентатора имао је код себе велики војнички нож којим је дотукао кнеза, зверски му касапећи лице. Катарина Константиновић је том приликом рањена, а њена мајка убијена. Кнежев ађутант Светозар Гарашанин, наоружан само сабљом, безуспешно је покушао да се обрачуна са завереницима. Рањен, остао је да лежи на месту злочина. Стара Томанија Обреновић је неповређена успела да побегне и прва пронесе вест о трагедији у Кошутњаку.

Михаило је убијен са три хица. Одмах после убиства, браћа су почела да беже низ Кошутњак према Топчидеру, где их је спазила једна војна патрола и ухапсила их.

Сви завереници су истог дана изведени на саслушање. Стрељани су у поноћ на Карабурми, а у читавој Кнежевини је била проглашена велика жалост.

Место погибије кнеза Михајла на Кошутњаку налази се недалеко од Хајдучке чесме. Сахрањен је у Саборној цркви у Београду.

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: