Самоубица

Пише: Небојша Јеврић 

Ја сам одувек хтео да се убијем.

Увек сам све брукао.

Кад сам имао четири године причао сам дечацима из зграде како мој ђед Никола на Црној планини има триста црних оваца које које чува триста црних паса.

„Лажов,лажов!“викала су за мном деца.

Хтио сам да се убијем. Да скочим крозн прозор.Али становали смо на првом спрату.

Школа је била близу. Моја мајка учитељица.

Ја сам еталон за расијаност.

Трећег дана сам отишао у школу  у једној мајчиној и једној свој ципели.

Кад је  моја учитељица дана позвала  да дође код ње у разред моја ужаснута мајка је хтела да пропадне у земљу од стида.

И  опет сам зато што сам осрамотио мајку хтео да се убијем.

Уживао сам маштарећи о сахрани.

У првом гимназије тако сам се страшно напио да сам поразбијао сва стакла на фискултурној сали, легао у приколицу трактора који је био паркиран крај школе, покрио сламом и заспао.

Пробудио сам сам се у селу под планином осамнаест километара од града у свитање.

За то време тражили су ме рођаци и родитељи,полиција,комшије…

Прошао сам са јединицом из владања јер ми је отац био професор руског,стриц географије…

Мој ђед Ново је децу тукао капом.Бабу исто.

„Дајте ми Иконију да је убијем“ говоријо је јурећи је капом око стола.

Отац исти такав. “Нећеш ти мене завађати са синовима“ рекао би мајци кад је тражила од њега да нас казни.

Прошао сам наравно без казне.

Онда сам обрукао цео град.Санџачке игре су најважнији годишњи догађај.Учествовало је двадесет градова. Такмичили смо се у фудбалу,кошарци ,атлетици….бициклизму ,планинарењу.

Ја сам био планинар и већ сам двапут освајао медаље.

У Горажду су бјелопољци у свему побеђивали.

Али мене је нажуљала цокула. До Горажда сам стигао камионом. Пријавили су ме Мојковчани и дискфалификовани смо. Због тога је Бијело Поље остало без златне медаље.

Нисам смео у град. И опет сам хтео да се убијем.

После су нас послали на слет да машемо Маршалу Титу заставама на стадиону ЈНА.

Облајавао сам председника па су ме избацицили. Брука.

Више се нисам вратио у Бијело Поље.

Нисам имао избора: да се убијем или постанем писац.

Одлучио сам да постнем писац. После првих објављених прича Миодраг Булатовић ме упозно са свом културном елитом која је седела у Клубу књижевника и свима прдстављао као свог сестрића. Водао са собом по књижевним салонима. Он је куповао орхидеје за ћерке а ја за маме.

За моју прву књигу „Црни кофер“ је у „Политици“ написао: „Песничка творевина разрне снаге“

Али ја сам мислио да сам постао славан писац и као сви српски писци сам се пропио.Булатовића сам толико избрукао и у Београду у и Љубљани да је звао моје родитеље да ме воде на лечење од алкохола.

Пијан сам разбио стакло на излогу америчке читаонице.

Видели су ме  дебеовци са портирнице Филозофског.

Ни на факултету ми више није било места.

Отишао сам у Дракстор па одатле на железничку станицу међу клошаре кураве,макрое.Међу просјаке што су спавали испод савског моста. Лежао сам у току једне године два пута у затвору.Добио туберколозу.

Гуру ми је био Саша Драгстор који је говорио: “Мрзим успешне јер они увек жртвују део себе због успеха.“

Ту више нисам могао никог да избрукам.

После десет година у Дракстору су ме пронашли новинари ЗУМ репортера. И вратили на Теразијски Гребен. Почео сам поново да пишем. Сада кад пожелим да се убијем напишем причу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: