Одбегла млада

Пише: Небојша Јеврић 

У Париз сам стигао у пролеће осамдест пете. Утекла ми је млада. Мица Сликарица.
Били смо код мене у Бијелом Пољу, једва да смо се познавали. Отишли смо да дочекамо Нову годину. Она је била магистар сликарства, а ја пропали студент филозофије који је објавио две књиге, па се после тога пропио. Нисам имао стан, нисам имао пара, нисам имао посла, нисам имао ништа. Али је она рекла да сам леп као грчки куроси и пристала да крене са мном у Бијело Поље.

Мајка је хтела да ме ожени по сваку цену. Отац исто. „Хоћеш ли да се удаш за мене?“, питао сам је. „Јел ме волиш?“ „Наравно да те волим“ „Онда хоћу.“ Мајка је запјевала: „Ко се не би веселио кад се Нешо оженио.“ Скупили су се комшије и рођаци. Сви са здравицама. Мени је било битно да могу да пијем, а разлог се увек нађе. Дала јој је сат, који јој је послала тетка из Америке, и накит од ћилибара који јој је донио отац из Русије. Сутрадан смо обилазили рођаке. Она је насликала портрет бабе Иконије. Помузла јој краву. Била је газдинска кћи из села Дубља код Свијанца.
Ђурђијанка. Никад о том чудном народу Ђурђијанцима нисам ништа сазнао. Сем да су негде са обронака Карпата.
„Какав је ово дипломанта“, рекла је моја баба, иако је добро знала да се каже дипломата.
Онда ме одвела у Дубље.
Био сам пун лове. Ћале јој је дао последњи штек. Паре сам јој нормално одмах узео чим смо ушли у воз.Требало ми је за вагон ресторан.

Тамо ми се нису обрадовали. Имали су намеру да Мицу удају за газдинског сина. У Београду је живела у вешерници на Лабудовом брду. Дуго нисмо имали тоалет, па смо кењали у новине по мраку избацивали говна у контејнер.
Дошли су да нас обиђу мој отац и мајка. Донели ондашњих хиљаду марака. И још толико у динарима.
Мајка је била ужаснута.
Зар ту да јој се рађају унучад?
Изнајмили су нам на Жаркову са огробном собом која је требало да јој послужи као атеље. Празну са само једним креветом. Нисмо ноћили ниједну ноћ у њему.
Сутрадан је збрисала за Париз, а ја у Последњу шансу.
Ту сам срео Гробарова. Гробаров је био славан у Београду, јер се причало да се испишао Французима на Вечну ватру, због чега су га затворили у лудницу из које је једва некако извукао неки наш дипломата Леон Давичо.

То је била довољна препорука да са њим кренем за Париз.И он је имао неки новац. Није имао деце и штедео је паре да са својом тадашњом девојком Верицом Туборг проба вештачку оплодњу.
Кад је Амбро песник чуо да смо кренули за Париз данима нас је тражио по „Малом Паризу“.

То би можда неком и било довољно новца, али ми смо до Загреба пола попили. У Загребу смо наставили. На границу Швајцарске Француске смо стигли са једним франком за телефон. Ту су нас скинули са воза.
У полицијској пратњи вратили за Лозану где смо на станици утекли швајцарској полицији.
Нашли смо у Лозани неку српску кафану коју је држао бивши благајник секције за путеве из Титовог Ужица. Било је ића и пића, а пред фајронт нас је преко неког малог граничног прелаза његова келнерица увела у Француску.
Одбеглу младу сам пронашао, али сам се на једном отварању изложбе упознао са две близнакиње, сендвичаре, полуИркиње-полуФилипинке.
Љубав је била тространа. На први поглед.
После два месеца вратио сам се у Београд. После недељу дана појавиле су се и оне у „Коларцу“.
„Како сте ме пронашле?“
„Питале смо конобаре на станици где седе писци који воле да пију.“ Навече је моја газдарица питала где ћете спавати. Имао је само један кревет.

„Заједно.Тако смо навикли. А и покојни друг Тито је тако волео!“
Правио сам зазубице свима у Шуматовцу љубећи се мало са једном, мало са другом.
Неко је дојавио мом оцу да сам се вратио у Београд. Дошао је у Београд да ме води у трезнилиште. Тако смо звали моје принудне боравке у Бијелом Пољу. Оне су отишле за Дубровник, а ја дубоко несрећан и сломљеног срца са татом у трезнилиште.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: