Отворено писмо министарки: Ево како изгледа радни дан на Плантажама

Поводом берби на Плантажама ИН4С вам у цјелости преноси отворено писмо раднице у берби воћа упућено  министарки рада и социјалног старања Зорици Ковачевић:

Нови павиљон тек што је био завршен и пуштен у рад тог септембра, десетак дана прије мог доласка у Подгорицу као сезонски радник на пољима Плантажа. Смјештена сам у лијеви блок, у мјешовиту собу. За разлику од лијевог, у просторима десног блока за тај дио задужена пословођа није дозвољавала коришћење дуванских производа у собама, увела је обавезно одржавање купатила и забрану припреме хране у собама уређеним засебно на мушке и женске просторије.

Павиљон је подјељен на лијеви и десни блок са одвојеним улазима по основу група за бербу. Групе свако јутро добијају другачије поље, што управа одређује претходни дан на основу календара бербе, па обавјештава пословођу, који то радницима преноси искључиво на лични упит. Иначе, свака соба има углавном кревете на спрат, њих десетак смјештених један уз други, као и по један фрижидер, премда у дијелу лијевог блока павиљона постоји простор предвиђен за кухињу, који још није у употреби (за разлику од десног); ормара нема. У купатилу су четри кабине за туширање, до којих се стиже кроз пред-купатило, гдје је велико корито од цигле и плочица, које служи за прање руку и ногу – четри славине на завртање у основи су нехигијенске; често је зачепљено због грожђа и тоза од кафе, пошто у простору за кухињу није обезбјеђена кафа.

Упркос лоше одржаваној хигијени и честој запуштености кабина, за класу је бољи простор од старих барака, које су намјењене за смјештај других берачких група и један број радника запослених на неодређено вријеме, поријеклом из других крајева Црне Горе и региона.

Јутро почиње буђењем једне мање групе радника у 4:30, како би око плинског решоа посједали у круг и уз кафу и цигару заподјенули свакодневни разговор; тако до 5:10, након чега сви у павиљону разбуђени и спремни за рад излазе испред и укрцавају се у аутобус, који вози до мјеста окупљања на пољима Плантажа. Ти су аутобуси опремљени дрвеним сједиштима, која заузима мањи број берача, док их већина на ногама дупке испуњава простор. На мјесту окупљања долази обично неколико радних група, са временом чекања у просјеку сат или више, док се аутобуси врате са радницима из Подгорице, запосленим на неодређено вријеме. Наиме, како само два аутобуса развозе запослене на Плантажама, најприје се довозе сезонски радници.

Након доласка аутобуса из Подгорице полази се на мјесто бербе, најчешће тракторима, због слабе проходности путева. Приколице трактора у којима се смјештају радници, исте су које се користе за превоз расутог терета. Како су ограде приколице једино за шта се у вожњи може ухватити, радници стојећи држећи једни друге за раме, или око струка, како не би попадали. Возачи трактора тврде да су поносни што за све ове године није дошло до озбиљнијих последица таквог превоза.

Стигавши на поље узимају се канте за бербу, које су у међувремену довезене на камиону или трактору. То су исте канте од претходног дана, онако како су спојене једна у другу на крају брања. Оне се не подвргавају редовном одржавању, прању и контроли. Често су напукле, чак и дуж цијеле стране; кад остану без ручке берачи је направе од обичне тврде жице, или се користе без њих. Усљед цијеђења воћних сокова ове канте су љепљиве, па треба уложити напор да се одвоје једна од друге. Искуснији берачи онима мање спретним, током рада потајно замјене боље канте својим неисправним, а на крају дана их увежу жицом у боји, или безбојну жицу означе кесом, платном, или их пак означе на неки други начин. Тако су на почетку новог радног дана ти радници први да се попну на камион/трактор, да препознају „своје“ канте. Одозго их додају најчешће свом партнеру у брању, или ко им пружи помоћ, након чега се пењу слиједећи. Канте се постављају на почетку реда који се бере, да би се уз напредовање дуж реда остављале напуњене док не наиђе камион, када се износе и чека се на утовар. Често се носе по двије, или четри, до мјеста утовара, како се не би губило драгоцијено вријеме. Добро је кад се ради у пару, уколико се по договору дијели зарада. Тада један наставља са брањем, а други из пара чека на камион за утовар, гдје двочлана комисија пролази и биљежи број канти. Овој комисији је то једини радни задатак током дана. Раднику на камиону берач додаје канту подижући је изнад нивоа властититих рамена. Смјештен на за то посебно направљену платформу, радник са камиона прихвата канту, подигне изнад висине рамена, истреса у приколицу и враћа бацајући је у руке берачу.

Кад сунце запече берачи и радници знају да скину мајице, излажући се директном утицају сунчевих зрака. Није предвиђено да плантаже обезбјеђују радну одјећу и обућу запосленима непосредно на берби. Често се не упућени берачи могу видјети без капе, пошто нико не контролише примјену средстава личне заштите, одјећа није замишљена да спречава долазак коже у додир са лишћем, стаблом и плодом винове лозе. Сва поља и стабљике се цијеле године одржавају коришћењем одређених хемијских средстава против штеточина, која се класификују као штетна по здравље. За вријеме наводњавања лозе, иако постоје одговарајући вентили, не обуставља се доток воде до биљака на пољима гдје је у току берба за тај дан. Вода за наводњавање је обогаћена хормонима и другим хемијским средствима. Премда уобичајено бјеже од гужви, змије када ожедне при високим амбијенталним температурама љетњег периода, уђу у поља гдје је у току берба и постоји потенцијална опасност од уједа радника. Вода за пиће радницима на пољима доводи се у посебним цистернама, смјештеним на тракторима. Ти су танкови боје сенфа, кроз пластику се може назријети талог на дну.

Возачи имају додатно оптерећење што се ради о старим тракторским машинама, које не могу увијек ставити у погон, кад су принуђени да камионом, или другим трактором, с леђа погурају такву цистерну, како би је покренули.

Властиту имовину берач носи око струка, или на леђима, током цијелог радног дана. Уколико је окачи о неки од стубова који носе лозу, па се превише удаљи, зна се десити да остане без неке од вриједнијим предмета. Маказе за брање се задужују код пословође приликом ступања на рад, и раздужују посљедњег дана рада. Оне су оштрог, незаштићеног врха, могући узрок самоповријеђивања код брања грозда завлачењем руку дубље у лишће. Важно је пазити гдје се остављају како се не би изгубиле у трави, или уз нечију помоћ нестале. Искуснији и спретнији берачи су бржи и ту предност користе када су у пару са особом гдје се не дијели зарада: пожуривши у реду испред купе само веће доступније гроздове, стижући са више пуних канти до краја реда, док се онај мање искусан мора увлачити у лишће како би скинуо преостало. Политика је куће да сваки грозд у реду мора бити обран до посљедњег. Опет, како би зарадили више, поједини берачи раде паралелно на два реда.

Године 2011. група радника рома са Косова се побунила и изборили су право на оброк; од тада се храна за ручак доноси на поље берачима. Обично вођа смјене преузима картонске кутије из којих вири хлеб за цијелу групу. Поставља то између било која два реда и затим рукама кидајући хлеб, кад се деси да није унапријед исјечен, дијели такозване „ланч пакете“. Кад дође вријеме ручку берачи се требају освртати и тражити гдје је вођа смјене са храном за њих. Избор јела су хреновке, кувана јаја, конзерве сардина, зденка сир, или паштета, понекад чак и конзерве комадића туњевине. Око седам увече се у лијеви павиљон доноси храна у великим лонцима и дијели у тањирима које свако задужује код старјешине собе, или добија на руке ако је „ланч пакет“, а једе се најчешће у соби. Камиони за доставу хране су видно прљави, док и сам мирис простора за смјештај робе упућује да се не одржавају редовно. Приручних тоалета нема на пољу, уколико је предходни дан на сусједном пољу обављена берба, треба бити обазрив како се не би угазило у излучевине, пошто се запослени тако „сналазе“. Берба траје до четри сата поподне, након чега ко није себи обезбједио превоз чека да се заврши брање свих редова, најкасније око 04:30х, када трактор вози до мјеста окупљања, а затим аутобусом назад у павиљон.

У лијевом блоку павиљона је гужва за туширање, топлу воду обезбјеђује само један бојлер од 80 литара, тако да ко касније дође на ред остаје му хладна вода на располагану. Због тога су честа спорења међу берачима и деси се да убацивањем ствари, или хладне воде, кроз процијеп од пола метра изнад врата кабине, настоје убрзати оне који су унутра. Понекад падну и тешке ријечи. Током боравка у павиљону за тих девет дана пред мојим очима су се одвијале и туче, жене и мушкарци једнако, без дискриминације. Једном таквом приликом позвала сам портира са капије на улазу у павиљон (постоји и главна капија на улазу у комплекс, али они су на око седам минута хода), али је одбио да напусти кућицу и раздвоји изгреднике, обавјестивши ме да му то не улази у опис радног мјеста.
Свјетло се у павиљону редовно гаси у 22:30, што не спречава појединце да се испред зграде, или у простору намјене за кухињу окупе уз решо на гас, или пиво, одржавајући разговор понекад и до иза поноћи.

За прање радне и свакодневне одјеће берачи смјештени у павиљону имају на располагању могућност да купе прашак за прање и зајме лавор од других берача, те употребе чесму са хладном водом, било на кориту у пред-купатилу, или на чесми за наводњавање дворишта. Веш се може простирјети на више пластифицираних жица, развучених у дворишту између стабала и ограде, ходајући у предвечерје по блатњавој трави. Деси се да се током ноћи загубе штипавице. Флеке од црног грожђа са одјеће не скидају се ни при откувавању, док сналажљивији кажу да их треба истрљати незрелим гроздом бијеле сорте.

За 9 дана рада ја сам без забушавања успјела да зарадим око 75 €, за 36 канти дневно у просјеку. Но то је било 2012-е, годину након што су, по ријечима радника, Плантаже купиле између 40 и 60 возила (зависно од консултованих извора међу запосленима на пољу) голф 5 за послововође и руководиоце. Уколико су, од тада до данас, у Плантажама вишак зараде усмјерили, умјесто у хечбек возила за управу, у унапређење услова рада за бераче, постигавши стандарде који омогућавају сигурност и здравље на раду уз одговарајућу обуку, у складу са добром праксом у развијеним земљама Европе, неће бити потребе да се неко принудно шаље на рад у ту пословну организацију, условљен материјалним уцјенама. Показаће нам да им је стало до људи од чијег рада им непосредно зависи будућност. Биће чак тешко ту пронаћи слободно радно мијесто, јер ми смо народ који воли и зна да ради, само не волимо кад нас израбљују.

Валентина Колман

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: