Живот ми прође у загрљају Ђукановићеве хоботнице

Пише: Протојереј Јован Пламенац

Једини сам свештеник у Црној Гори који је правоснажно кривично осуђен због кршења здравствених мјера у вријеме ковида-19. И то због Литургије на Румији. Ђукановићева хоботница, својим пипцима у тајној полицији, правосуђу и медијима – особито у медијима – ровари ми животом већ деценијама, и као новинару и као свештенику. Такав живот ми је постао нормалан, и не знам како бих се навикао на живот у којем би ме оставили на миру.

И прије него је Мило Ђукановић зајахао црногорски народ био сам под надзором црногорске тајне полиције, још у вријеме тзв. Антибирократске револуције крајем осамдесетих, када сам био новинар у Радио Бару. Потврђено!

„Законом о Агенцији за националну безбједност (‘Службени лист ЦГ’ бр. 28/05 од 5. маја 2005. године) основана је Агенција за националну безбједност као засебан државни орган који је у својству правног сљедбеника преузео службенике, предмете, архиву, опрему и средства бивше СДБ МУП-а ЦГ“, пише на сајту Агенције. И начин рада, наравно. Умјесто да буде заштитник Државе и њеног уставног поретка, она је била заштитник Мила Ђукановића и његовог режима. Иако тај режим већ три године није на власти, у методу рада и сврси постојања Агенције за националну безбједност суштински се ништа није промијенило. Она и даље функционише на начин као у вријеме владавине режима Мила Ђукановића и са кадровима тог режима. Ђукановићева хоботница својим пипцима и даље је у АНБ. Није довољно промијенити директора Агенције.

„Мислио сам да су престали да то раде послије августа 2020. године, а очигледно се то наставило истим интензитетом, што је срамно, као да живимо у стаљинистичком систему, гдје су највећи непријатељи система новинари и свештеници“, рекао је адвокат Никола Ангеловски за портал РТЦГ 12. септембра. Повод овој изјави је одговор Агенције на његов упит да ли она прикупља податаке за његове клијенте које заступа у судском процесу против Државе због клевета изречених о њима на порталу Удар уочи избора 30. августа 2020. године. За владику Методија и мене Агенција је послала сљедећи одговор:

„У поступку по наведеном захтјеву утврђено је да би удовољавање истом могло отежати или онемогућити извршење одређених послова из надлежности Агенције…“

Пипци Ђукановићеве хоботнице и даље су у црногорском правосуђу. Иако су неки од стубова његовог режима процесуирани, многи нијесу. Ни он.

Једини сам свештеник у Црној Гори који је правоснажно кривично осуђен због кршења здравствених мјера у вријеме ковида-19. И то због Литургије у цркви Свете Тројице на Румији. Чак и не због већег броја људи присутних на Литургији од у то вријеме допуштеног, него зато што су они током службе стајали на државној земљи. Наиме, тада је важио пропис да присутни на богослужењу имају право да стоје само на црквеној земљи. Колико су те мјере биле бесмислене, показало се веома брзо.

Иако је Основном суду у Бару потребно 11 судија, са предсједником, а доскора су их имали 4, због чега се многи предмети развлаче годинама, мени су експресно пресудили. Виши суд је ту пресуду одмах потврдио. Било је то прије двије и по године.

Пипци Ђукановићеве хоботнице у оданим му медијима све вријеме су на мени. То је прича за подебљу књигу. Задржаћу се на три случаја. Претходно ћу, ипак, испричати о мојој личној конфронтацији са уредницима медија под контролом Ђукановићевог режима, и других који су подржали његов пројекат изласка Црне Горе из државне заједнице са Србијом 2006. године.

За предсједника Удружења новинара Црне Горе изабран сам 23. јанура 2006. године. По функцији сам постао члан Независног саморегулаторног тијела.

Уочи референдума о државном статусу Црне Горе, под патронатом Мисије ОЕБС-а у Црној Гори донијет је специјални Кодекс понашања медија у предреферендуском периоду који су потписали представници свих црногорских новинарских асоцијација и медија. Прокламована сврха тог кодекса била је да се обезбједи објективност медијског извјештавања уочи референдума, да се спријечи њихово сврставање на једну страну у том процесу. Ни мастило потписа на том документу није се осушило а почело је његово кршење. Огромна већина црногорских медија ставила се у функцију борбе за независност државе.

Кодекс су кршили сви медији, али Независно саморегулационо тијело осуђивало је само оне који су то радили у корист блока за заједничку државу са Србијом. Ја сам све вријеме указивао и на кршење кодекса медија који су подржали блок за независнот, али мој глас је био једини и није могао да допре до званичних саопштења Независног саморегулационог тијела. Правило је било да се саопштења усвајају већином гласова присутних чланова НСТ. Одмах након референдума, Мисији ОЕБС-а у Црној Гори доставио сам обиље примјера кршења Кодекса понашања медија у предреферендуском периоду. Мисија је након неколико дана јавно саопштила да су црногорски медији коректно извјештавали у предреферендуском периоду! Мисија ОЕБС-а у Црној Гори, очито, била је у функцији евроатлатског пројекта одвајање Црне Горе од Србије, као и већина медија у Црној Гори, чији уредници су ме касније дочекивали на нож кад год би им се учинило да ми, након неког мог јавног иступа, могу наудити.

Када сам, 2012. године, написао отворено писмо Ранку Кривокапићу, који је тада био предсједник Скупштине Црне Горе, након што је Румијску цркву назвао ламином, у којем сам му рекао и: „Ставите ли још једном цркву Свете Тројице на Румији у Ваша погана уста, по узору на мог чукунђеда војводу попа Илију Пламенца, који се ставио у заштиту Црногораца штитећи им вјеру, док Вам будем писао, скинућу мантију и добићете што подуже заслужујете“. Било је увелико поподне када сам ово писмо послао медијима, а већ на Дневнику РТЦГ у 19.30, у вишеминутном прилогу, на мене су осули дрвље и камење.

Ово писмо скенирало је црногорску медијску сцену. Интегрално га је објавио једино портал ИН4С. Дан је такође објавио цјелокупно писмо, али у редакцијској обради. Остали су га користили како су нашли за сходно и створили су општи утисак да „српски поп пријети Предсједнику Скупштине“. Нијесу казали да је Кривокапић претходно цркву Свете Тројице назвао ламином. Нијесу навели да сам показао да су неистините Кривокапићеве тврдње да је црква на Румији пореметила међурелигијски склад Бара. Нијесу указали на чињеницу да Кривокапић на неистинитим премисама заснива своју јавну мржњу према цркви на Румији. Поврх свега, фалсификовали су моју изјаву да ћу скинути мантију и да ће Кривокапић добити што подуже заслужује избацујући оно „док Вам будем писао“. Или су то „док Вам будем писао“, једноставно, игнорисали.

Посебна прича је шпекулација неколико црногорских портала који су, као реакцију на мој исказ, којег су фалсификовали, пустили сијасет коментара које пас с маслом не би појео. Њихови администратори, као својеврсна инквизиција посвећена обрачуну са „јересима“ православља и српства, учинили су јавном лавину коментара препуних мржње према Цркви, српском народу па и мени као православном свештенику, док су за супротне ставове поставили запреку. Тако раде све вријеме.

И, Јавни тужилац, умјесто да због увреде коју је нанио православним вјерницима на саслушање позове Ранка Кривокапића, као и уреднике оних медија који су, фалсификовањем и тенденциозним пласирањем дјелова мог јавног писма Кривокапићу, његову увреду и децидни говор мржње учинили инспирацијом за излив мржње према Цркви и Србима на више црногорских електронских медија, на саслушање је позвао – мене! Било је очито да је то урадио под притиском јавности. Тај разговор није му био пријатан.

Већ тада сам замолио црногорске политичаре, и оне на власти и оне у опозицији да, умјесто што троше силно вријеме и енергију на међусобице, обрате пажњу на чињеницу да им се пред очима разбуктава – фашизам. Али, њих то није интересовало и у Црној Гори је фашизам метастазирао у монтенегрински нацизам идеолошки раван оном у Хитлеровој Њемачкој, на којем је режим Мила Ђукановића јахао у посљедњој фази своје официјелне владавине (који је и даље, подржан од Ђукановићеве хоботнице, и те како жив).

Црногорски медији који су сервис Ђукановићевог режима на мене су кидисали и 2016, након дочека Нове године по јулијанском календару („Православне нове године“). На препуном Тргу Републике у Подгорици једини сам говорио. Пожелио сам мојим Црногорцима више тога: да престану да убијају нерођену дјецу, да им се врате храброст и част, да им се достојанство и поштење врате у школство и културу… Али, само једна моја жеља се запатила у јавности: „Нека се црногорски брк са педерских задњица врати тамо гдје је био у наших славних предака.“

Након добрих жеља Црногорцима у 2016. години, позвао сам присутни народ:

„А сада, браћо и сесте, у миру, у миру, и опет кажем: у миру – јер хаос никоме добра није донио – пођимо ка Храму мира и љубави, Саборном храму Христовог Васкрсења, гдје нас чека апостол мира и љубави Митрополит Амфилохије и његова молитва Господу да нас у години у коју смо ушли омије Својом добротом.“

Када смо са Трга стигли у подгорички Саборни храм, новинари, моје колеге, постројили су се испред митрополита Амфилохија чекајући његову бесједу. Само пар њих су из редакција које ће коректно извијестити о овом догађају. Остали се облизују чекајући да Митрополит каже нешто за сјутрашњи наслов, нешто чиме ће отворити ТВ дневник.

А он, затворио очи и прича. Прича о љубави према Богу и љубави међу људима. Из њега тече живо Јеванђеље. Гледам их, премјештају тежиште свога тијела са ноге на ногу. Досадно им је. Чекају „говор мржње“.

Већ је увелико прошла поноћ, а Митрополит одужио… Кад, помену црногорску власт. Дух ловца на скалпове у тренутку се разбуди у њима. Међутим, лажна узбуна. Ћорак. Митрополит се тек овлаш очешао о власт и наставио ону „досадну“ причу о обнови човјека у Исусу Христу.

Већ видим уреднике ових медија како се муче, како напумпавају нешто из Митрополитове бесједе…

Ујутро отварам новине. Кад, тамо – ја!

Кажу: „Пламенац је био много оштрији од Митрополита“. Кад нема велике рибе, добра је и мала.

Ови људи нијесу видјели препун подгорички Трг, величанствену литију од Трга до Саборног храма за крстом из Јерусалима и православним свештеницима, те препун храм још од прије него је литија стигла до њега. Нијесу чули богонадахнуту Митрополитову бесједу, па и моју жељу да се Црној Гори врати достојанство. Чули су само оно: „нека се црногорски брк са педерских задњица…“

Ту моју добру жељу Црногорцима неки медији одмах су прогласили „хомофобијом“ и „говором мржње“. У садејству са НВО Квир Монтенегро, посебно упорно је Побједа п(р)озивала Тужилаштво и Омбдусмана да ме процесуирају. Безмало, сваких пар дана објављивали су моју фотографију са потписом: „Пламенац – говор мржње“.

Након више мјесеци ове хајке, Омбудсман је поклекнуо и донио је мишљење да сам крив, да то што сам рекао те вечери на Тргу у Подгорици јесте говор мржње. И донио је казнену мјеру: да се извиним црногорским квировцима.

Моје „извињење“ теже им је пало од новогодишње жеље.

Да ли је то што сам рекао „говор мржње“, мјеродавну оцјену могао је дати једино надлежни суд. ЛГБТ-итд. и Побједина (и неких других медија) пресуда, а да до суђења није ни дошло, је – клевета. Као и у случају са Ранком Кривокапићем, Јавни тужилац није реаговао на ово очито кршење принципа презумпције невиности у црногорским медијима, на насиље њихових уредника који су ми упорно, пропагандно, с позиције медијске силе, импутирали кривицу говора мржње, вршећи на тај начин снажан притисак на црногорско правосуђе. Јавни тужилац је покренуо процедуру формирања списа, и позвали су ме у барску полицију да дам изјаву. Потом је донио рјешење да у моме дјелу нема кривице, нема говора мржње.

Након што су у ова два случаја испали заиста глупи, као и сваки пут када су запели да ме медијски сатру и принуде Јавног тужиоца да ме процесуира, са нормалном човјеку тешко појмљивом острашћеношћу обрушили су се на мене на Митровдан, и наредних дана, 2020. године. Митрополит Амфилохије ми је рекао, зато што сам Пламенац и свештеник, да провјерим да ли има владичанских обиљежја у гробници поред цркве у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Брчелима, у Црмници. Вјеровало се да је ту сахрањен митрополит Арсеније Пламенац. Већ је био припремљен камени крст са његовим именом. Заиста, било би скандалозно тај крст поставити на гробницу у којој није сахрањен он већ неко други.

Испоставило се да су у тој гробници, на истом нивоу, под плочама, три костура. Постоји реална могућност да испод њих постоји још један ниво и да је у њему митрополит Арсеније. Али, то више није значило само отварање гробнице, него стручни приступ. Како је управо у те дане Митрополит умро, остало је да се након његове сахране ангажују стручњаци. Оно што је овдје било заиста срамно је да је та гробница била напуњена шутом: малтером, комадима стакла и пластике…

У међувремену су ове квази комите откриле да је ту нешто рађено, иако нико ништа није крио, и дигле су само такву фрку. Уредници црногорских медија који су, у ствари, пипци Ђукановићеве хоботнице, то су дочекали као ненадни дар, као изванредну прилику да ми, напокон, поломе кичму. Два дана ТВ дневнвници почињали су са: „Свештеник Јован Пламенац и његов син Крсто…“, а то су били и главни наслови у штампаним медијима. Било је то вријеме распламсалог ковида-19. Данима су информативне емисије почињале извјештајима о броју умрлих и обољелих од ковида-19. У та два дана потиснуо сам све те смрти из фокуса црногорске јавности, као да сам био упао у дјечји вртић и тамо пушкомитраљезом све побио. Крсто, који ми је помагао у Брчелима, био је колатерална штета. Још није био свештеник. Многи политичари, али и други људи, дали су изјаве за медије. Једни су тражили да будем ослобођен, други моју главу.

Тог Митровдана код горњег брчеоског манастира искупило се мноштво народа. У медијима то су били мјештани. Иако је Брчело скоро сасвим пусто село. Под тим притиском, у барској полицијској станици, гдје смо дали изјаве, Крсто и ја лишени смо слободе и марицом смо приведени код Јавног тужиоца. У то вријеме, прво испред полицијске станице, а потом испред Основног тужилаштва, искупио се народ који је тражио да нас пусте да идемо кући. За Бар су били кренули аутомобилима и из других црногорских градова, па и са Сјевера. Притисак је бивао све снажнији и – Јавни тужилац нас је пустио.

Под тим силним изливом мржње у црногорским медијима под контролом Ђукановићеве хоботнице, надлежни инспектор наложио је да се гробница у Брчелима врати у првобитно стање. И, умјесто да буде истражена, у њу је, на покојнике у њој, враћен сав онај шут, сва она прљавштина.

До када ће Ђукановићева хоботница бити у позицији да ме држи у свом загрљају, не знам. Као што не знам ни до када ћу бити у овом животу, земаљском, душом у тијелу. Уосталом, већ одавно сам навикао да ми тако теку земаљски дани и не сјекирам што ме чека, што ће ми Хоботница још све приредити у садејству тајне полиције, правосуђа и медија.

Када тајна полиција нема чиме да те компромитује: сексуалном афером, настраношћу, финансијском малверзацијом, припадношћу тајној организацији…, када нема чиме да те уцјењује, онда „пусти буву“ да си њихов сарадник. То су мени радили у Бару, у Црмници, у мојим Бољевићима… И то раде преко својих локалних шпијуна. Такве информације послије се саме шире.

Могу још и да ми намјесте дрогу у ауту. Обично га не закључавам. А и није им проблем да га откључају. (Неће бити ни изненађење ако слично ураде у неком манастиру, у обрачуну са Православном црквом који предстоји.) Могу и да ми намјесте саобраћајни удес у којем ћу погинути. Свашта могу.

И – што онда.

Моје поимање, па и доживљај, слободе није исто као њихово. Штовише, суштаствено се разликује.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: