Стаматовић: У Ђукановићевој ери промовисала се идеологија заснована на денационализацији и сегрегацији Срба у ЦГ

Црна Гора је пред пописом. Док је у савременом свијету попис техничко питање, у Црној Гори опет креће пописна кампања. Наш саговорник, Др Александар Стаматовић, историчар, доцент на Филозофском факултету у Никшићу сматра да је Црна Гора  демократски неизграђено и закржљало друштво.

„Историја демократије и демократских процеса у Црној Гори је врло скромна. Она је врх свога државног и правног уобличавања у другој половини XIX и почетком XX вијека доживјела кроз ауторитарне режиме двојице Петровића, књаза Данила и књаза и краља Николе. Истина, њихови друштвени системи јесу били национално дефинисани, са доктрином да је Црна Гора држава српског народа, а да су Црногорци дио српског народа. Штавише, некада се чак нападно инсистирало на томе. Од 1918.године Црна Гора је у југословенску државу практично ускочила од племенског друштва у буржоаско-демократско друштво, што је за њу био велики и демократски неприродан скок. Од традиционалног српског друштва, она је на себи у првој југословенској држави доживјела дјелимично југословенски експеримент у режији краља Александра Карађорђевића.

Са италијанском окупацијом 1941.године, први пут се показује отворена негација њеног српског идентитета, кроз укидање српског језика и промовисања монтенегринске нације. Након тога под комунистима пола вијека систематски се мијења њен идентитет, и издаја из српског, што постаје државна доктрина. То нагомилава огромну фрустрацију. Чим се нешто спутава оно нагомилава контраенергију, практично антипод, који у одређеном тренутку мора ескалирати. У ери потпуне владавине Мила Ђукановића од 1997.године промовише се дукљанско-монтенегринска идеолоигија и идентитет, засновани на тешкој денационализацији и сегрегацији Срба у Црној Гори. Мрзети и негирати све што је српско, постаје практично подразумијевајућа стварност. Стога је потребно схватити сву сложеност приче о попису.“ наводи Стаматовић за наш портал.

Наш портал је такође покренуо кампању у сусрет попису. У оквиру ње је и садржај „Поносни на своје српско“….Тако су се на билбордима нашле слике Руђера Бошковића, Валтазара Богишића и других, о њиховом српском поријеклу. Убрзо је услиједила реакција Министарства вањских и европских послова Хрватске, које је упутило протестну ноту Црној Гори тврдећи да су поменуте личности Хрвати а не Срби. Како ви то коментаришете?

-Ваше је право да учествујете у пописној кампањи, наравно у складу са законом, као и било које друге јавне организације. Ваш портал није измислио топлу воду са овим билбордима. Констатовано је нешто што је уопште познато, да су ти људи, уосталом као и многи други католичке и муслиманске вјере били Срби. Како су Срби католичке и муслиманске вјере прешли пут до Хрвата и Бошњака то је контекст ширег објашњења које не може стати у овај интервју.

Похрваћивање Срба у аустријској држави почиње у сложеном процесу преласка у католичку вјеру у XIX вијеку. Аустријска, касније аустроугарска држава већ крајем овог вијека, и почетком XX, проглашава све Србе католике у Далмацији, Дубровнику, Боки, Хрватској, и Славонији за Хрвате. Сјемениште, тј.богословски завод Светог Јеронима у Риму, који је школовао будуће католичке свештенике за југословенске просторе преименује се почетком XX вијека у Хрватски завод.

Од половине XIX вијека јављају се јасне испољавајуће форме конвертитства, које су не само историјски, него и психолошки, социолошки и антрополошки феномен. Конвертит хоће да убије свједочанство свога конвертовања, тј.промјене, а то су сународници који су остали у домицилној вјери и етносу ван његове. Тако имамо најгрознија изопачавања ума у злочинима који су почињени у Херцеговини и рашкој области, од потомака оних Срба који су прешли на католичанство или ислам. Већина вођа усташког покрета били су у другој или трећој генерацији испред себе потомци покатоличених Срба, попут: Павелића, Артуковића, Гутића, Лубурића, Шакића итд. Штавише, неки од њих потичу из Црне Горе. Артуковић је поријеклом Ковачевић са Грахова, Лубурић из Риоца са границе Црне Горе према Билећи итд.

Колико хрватски или бошњачки идентитет у Црној Гори има историјско утемељење?

Свачије је демократско право да се на попису изјашњава како хоће. Међутим, жмурити на очигледна рекао бих историјска вријеђања интелигенције идентитета значи подржавати историјски фалсификат. Аустрија, каснија Аустроугарска је преко једног вијека владала Боком. Као велика држава она је природом посла омогућила одређеном броју изворних Хрвата да као државни чиновници и привредници дођу у Боку и ту остану и створе своје потомство, најчешће са домицилним дјевојкама, опет често са православнима. Међутим, такав број тзв.домицилних Хрвата је мали. Остали бокешки Хрвати су политички Хрвати, пописани као католици почетком XX вијека. Уосталом постоји велики број историјских факата да су се бокешки католици изјашњавали као Срби.

Узмите само Његошеву пјесму „Србин Србима на части захваљује“. Гдје је она написана, поводом чега, и коме он захваљује? Ко су конти Ивановићи? Ко је љепотица од породице Мазаровић због које он пише пјесму „Ноћ скупља вијека“? Међутим, и даље се до доба социјализма велики број њих изјашњавао Србима.

Бошњаштво у Црној гори такође нема никаквог утемељења. У прошлости бошњаштво је територијална одредница за становнике Босне, који могу бити и православци и католици. Ченгићи, Љубовићи, Ризванбеговићи, Ресулбеговићи, Фазла.. Уосталом, тек 1993.године, тзв.Бошњачком декларацијом у Сарајеву у току рата, констатује се идентификација свих југословенских муслимана са овом младом нацијом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: