Иван Стоилковић: Како од заборава чувамо споменик на Зебрњаку

Лидер Срба у Македонији пише за „Нови Стандард“ о обнови споменика на Зебрњаку и припремамама да се на том месту обележи стогодишњица Кумановске битке.

Октобар, Куманово, 2012. Година. Седми је месец како радимо сваког дана, од раног јутра до касно у ноћ. Плашимо се да нећемо стићи, свесни да није могуће брже. Док чекамо да се малтер осуши, као мрави се распоређујемо и чистимо сваки камен, сваку стопу, како би и најмањи педаљ овог крвљу натопљеног брда био достојан. Сваког дана све нас је више, људи сами долазе, из Валандова, Скопља, Битоља, чак из Ђевђелије… Највише их је из Куманова. Скину капу, прекрсте се и ћутке нам се придруже. Почели су да доводе и децу. Неколико њих је, иако их нико ништа није питао, поменуло да су Македонци по роду. Кажу, и њихови дедови су овде. Домаћице из околних села свакога дана доносе ручак, саме праве распоред, и увек када дођу, прво уђу у костурницу да одлију мало панаије из старих огуљених металних чутурица какве досад нисам видео. Као ни овако дуг неми парастос, којим покушавамо да од њих измолимо опрост за све несреће минулих 100 година. Боже, питам се, да ли ово значи да су се људи коначно пробудили из полувековне комунистичке хибернације, јесу ли нас мучна балканска страдања учинила бар мало мудријим, има ли наде да нас бесмисао братске мржње овог пута заобиђе?

СПОМЕНИК У ДУШАМА

На Зебрњаку дува. С јесени и у рано пролеће овде је увек хладно. Ту се љути пчињски северац судара са леденим таласима са Четирског брда, а већ од средине септембра туку и снажне струје из Моравичке котлине. Још и када почну да дивљају хладни ветрови са Козјака, на Зебрњаку није могуће остати ни неколико минута. А тог леденог јутра 23. октобра 1912. године сипила је ситна киша. У народу је владало страшно нестрпљење. Наши стари, од којих је већина учествовала у Кумановској бици, а поједини од њих су са Другом српском армијом као испомоћ бугарској војсци стигли и до Једрена, причали су да је Кумановско поље тих дана било обавијено тако оловном маглом да се дан од ноћи није могао разликовати. Како обично бива у предвечерје слободе. После 500 година ропства и бесомучног поигравања великих са судбином малих. „Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас“, описао је тадашњу атмосферу на Балкану Петар Кочић. Управо тако су се осећали исцрпљени народи на европској територији Отоманске царевине почетком 20. века.

Ово је посебно важно за младе нараштаје, и Србе и Македонце, јер свима се нама смишљено сервира искључиво „национално испрана историја”. Па се тако, кад човек прелиста српске изворе, стиче утисак да на простору Македоније Македонаца никада није ни било. У исто време, извори македонске кухиње скоро да немају других сагледавања осим да је Србија водила Први Балкански рат само ради заузимања Вардарске Бановине и да српски ратови нису били ослободилачки већ освајачки. Колико ли је само људи под овим тешким теретом одлучило да прекрати муке и промени презиме. Међу нама овде има много оних који чак нису ни променили презиме, али више нису Срби.

Кад смо коначно добили детаљне планове приземних просторија костурнице на Зебрњаку, у коју су 1937. године из оближње средњовековне цркве Светог Ђорђа Победоносца – задужбине српског краља Стефана Уроша Другог Милутина у Старом Нагоричану – у четиристо белих врећа налик старохришћанским покровима пренесени земни остаци 678 кумановских ратника да овде почивају у миру, били смо збуњени. Јер костурници је недостајало неколико просторија. Не задуго. Стручњаци Завода за заштиту споменика културе били су запрепашћени открићем – неко је у централне просторије већ полусрушене костурнице тешке камене блокове и шут залио бетоном, а затим улазе зазидао базалтним камењем које се при експлозији бугарских мина разлетело на све стране. Намера је била јасна: да се објекат током времена једноставно сам уруши, изнутра.

Од старијих из околних села – а за све овдашње Србе споменик на Зебрњаку је светиња – сазнали смо да им је одмах после 1953. Године комунистичка власт забранила да 23. октобра овде одрже парастос, што су до тада редовно чинили кријући се. Наравно, баш у то време на челу кумановске Удбе био је Србин. После неколико привођења, бруталних шиканирања и малтретирања, људи су се притајили и престали да организовано долазе на Зебрњак, али га нису напустили. Тако рањен, наш вољени споменик све време светлео је у нашим душама. Као и српска младост, расута по кумановском пољу за нашу и слободу овог дела Европе.

ГРАДЊА СПОМЕНИКА

Управо ту, на Зебрњаку, изграђен је споменик јунацима Кумановске битке. Још 1922. године група српских ратних ветерана формирала је одбор са циљем подизања споменика ратницима. Споменик је изграђен од најтврђег базалта и армираног бетона. Имао је облик куле-обелиска висине 48,5 метара. Био је то убедљиво највиши споменик не само на територији Краљевине Југославије већ и читавог полуострва, најмонументалнији војни меморијал на просторима средишњег Балкана. Складних пропорција, са витком кулом, овај меморијал могао је да се види из велике даљине, чак и ноћу, јер је из његовог кубета избијала светлост три петро-макс лампе. Било је то симболично, вечито кандило мртвих чије су кости ту почивале. На свим плановима споменика уочљив је вертикализам у структури грађевине. Дефинитиван пројекат представља спој масивног подножја у облику тврђаве, витког стабла са јајастом „капом“ на врху које се не сужава нагоре и новог елемента – троугаоне основе. Таквом основом аутор је, без икакве сумње, остварио изражени скулпторални ефекат у укупном изгледу витке, али снажне грађевине. Тај врхунски спој архитектуре и скулптуре без узора у српској архитектури представља ремек-дело Момира Коруновића, исто тако учесника у Кумановској бици, које га је одвело до граница експресионизма, у то време недосегнутих у српској архитектури. Тежио је да оствари архитектуру националног стила, служећи се декоративним елементима српске средњовековне сакралне архитектуре. Покушаји ове врсте остали су усамљени и без следбеника у српској архитектури. Спомен костурница на Зебрњаку упоређивана је од стране архитектонских критичара са Ајнштајновом кулом Ериха Менделсона (1887-1953).

У приземљу споменика биле су просторије које су служиле као костурнице изгинулих српских ратника. Над њима се налазио простор, подељен у девет одаја, у коме је била смештена музеолошка поставка. Изнад подножја споменика, на осамнаестом метру од земље, налазила се меморијална капела до које се стизало отвореном спиралном рампом. На сваком углу спиралне стазе проширене кружним заравнима стајали су на постољима оригинални топови коришћени у Кумановској бици. Гвозденим степеницама пело се у простор изнад капеле у коме су биле постављене дрвене храстове мердевине које су спајале пет спратова високе куле са бетонским галеријама. На самом врху куле, под самом кровном конструкцијом, налазиле су се поменуте светиљке које су ноћу осветљавале околину. На врху читаве грађевине налазио се крст, док је њен највиши спрат био украшен хералдичким знамењима Краљевине Србије. Фрескодекорацију у капели и костурници израдио је угледни српски сликар тога времена Живорад Настасијевић.

Освећење споменика извршио је 31. октобра 1937. године, на 25. годишњицу победе у Кумановској бици, Митрополит скопски Јосиф са свештенством.

Пренос посмртних остатака из цркве Светога Ђорђа Победоносца у капелу споменика био је страшно потресан и жалостан. Рано у зору, на дан преношења костију, осам свештеника у цркви је читало молитве за упокојене. Мајке, сестре и супруге, прекрштених руку, стајале су у цркви испред костију својих најмилијих, држећи у рукама босиљак и јесење шарено цвеће да њиме покрију кости својима, као последњи дар. Оне су то цвеће донеле из шумадијских села, јер су знале да је то цвеће најдражи дар за своје пођене и непрежаљене. Кости ратника биле су смештене у црним сандучићима, за оне који су били идентификовани, и у белим врећицама, за оне који нису били идентификовани. Сви присутни држали су у рукама воштанице и посматрали ову тужну процесију. Било је ту и неколико десетина сељака из села Младо Нагоричане, а најстарији међy њима Јордан Васиљковић, са неколико својих земљака, износили су кости покојника из цркве и полагали их на топовски лафет који је стајао испред цркве. Мајке и сестре покривале су сандучиће и џакчиће, већ увелим шумадијским цвећем и босиљком и свака углас нарицала покојниково име и проклињала судбину што јој одузе брата, оца, супруга. Када су све кости натоварене на неколико топовских лафета, покривени су тробојном заставом и тада су лафети, вучени коњима, кренули ка Зебрњаку. Лафете је пратила војничка стража, сељаци из Младог Нагоричана и ожалошћена родбина покојника. Све је било тужно и потиштено и док су лафети одмицали од цркве Светога Ђопђа према споменику, чуо се само топот коњских копита, шкрипа топовских точкова и покоји мукли јецај родбине. У тој немој колони, лафет за лафетом, пристизали су у подножје споменика, испред самог улаза – спиралне рампе, одакле су војници скидали сандучић за сандучићем и, уз пратњу војне музике, на рукама их уносили у костурницу. Мислило се да ће ту покојници заувек бити спокојни, мислило се да је коначно завршена Кумановска битка, мислило се да су се живи потомци на достојанствен и цивилизацијски начин одужили жртвама које су пале за њихов миран живот и слободу!

Али није тако било. У том пуном сјају споменик је постојао само три и по године, односно од новембра 1937. до априла 1941. године. Априлским сломом Краљевине Југославије стража са Зебрњака се повукла и споменик је остављен на милост и немилост. Када је Немачка 1941. године окупирала овај део тадашње Југославије, већи део данашње Македоније и добар део Јужне Србије био је додељен Бугарској, као поклон за њено савезништво са Немачком. Бугарска војска је Те крајеве посела нешто касније. Куманово је поседнуто од Бугара око 20. априла 1941. године, односно само четрнаест дана после објаве рата. Бугари су за кратко време посели све раније поцтојеће установе, школе, касарне и све остало, и успоставили своју војно-политичку власт. Један од бугарских доминантних циљева био је рушење свих споменика који су потсећали на претходну власт, посебно оних који су били грађени у част српске победе над турском силом на овим просторима и који су носили било какав знак претходне династије.

РУШЕЊЕ ЗЕБРЊАКА

И тако, идући редом, дошао је ред и на рушење величанственог споменика на Зебрњаку. Међутим, Бугари су знали да је овај споменик од општег значења, знали су да је он дубоко ушао у душу и у осећања људи. Претпостављали су да ће на вандалски чин рушења овако монументалног споменика од балканског значаја реаговати и шира међународна јавност. Зато је припрема око његовог рушења и уништавања текла веома луцидно и обазриво. Припрема је била веома дуга и у највећој тајности, тражио се и очекивао повољан. Рушење је требало бити извршено уочи или за време неког празника, да би се оно повезало са Божјом клетвом.

Међутим, припрема за рушење споменика није остала без сведока. Док су се вршиле припреме за рушење споменика, градила се и железничка пруга између Куманова и Криве Паланке. Заједно са железничком трасом, градили су се и поједини објекти, као што су железничке станице, мале постаје, кантони и тако даље. Један од таквих објеката градио се и на будућој прузи у атару села Клечевца код места „Кршче”. Поред осталих мајстора зидара, на зидању овог кантона, који и данас носи то име, радили су и зидари из Петраличке махале, која се налази непосредно у подножју Зебрњака. То су били Стојман и Јордан Николић. Они су, да би стигли на посао, морали свакога јутра да прођу поред самих темеља споменика, јер им је то био најкраћи пут. Пролазећи тако поред споменика, скоро сваког јутра, још док је владао мрак, ова двојица зидара чула су како у унутрашњости споменика одзвањају чекићи и длета – ћускије. То це чуло скоро сваког јутра у рану зору и у тишини мрака. После подне, када су се они враћали са посла, длета се нису чула.

То понављање исте радње побудило је њихову радозналост и интерес, па су одлучили да једног поподнева уђу у споменичке просторије и да провере шта се тамо дешава. Побудило им је интерес и то што се ово одзвањање чуло само у рану зору, док га после подне није било. На основу тога, закључили су, да се у споменику буше рупе помоћy ручне ћускије и чекића. Ушли су унутра и пажљиво разгледали сваки кутак у свакој просторији. Кад су ушли у капелу (црквицу), тамо где се почиње издизати споменички торањ-кула и тамо где је споменик најосетљивији, по ивици патоса уочили су рупе за постављање експлозивних мина. Свака од ових рупа, како ми је касније причао очевидац Јордан Анђела Николић из Петраличке махале, један од сведока, била је покривена малим плочицама од базалтног камена, који се нашао при руци, док су се остаци камене прашине још примећивали. Радило це ноћу, при карбитној лампи, у великој тајности.

Двадесет и четврти мај 1942. године био је сунчан и доста топао пролећни дан. Пре подне је у школи била школска приредба јер су Бугари Дан Ћирила и Методија славили као школски празник. Школа у Тромеђи радила је на бугарском језику. Родитељи су дошли у школу да виде шта су њихова деца припремила. После завршетка приредбе био је припремљен заједнички ручак од онога што су ђачке мајке донеле у својим завежљајима – бошчама и уз кумово вино и ракију, коју је он носио далеко више од осталих родитеља и гостију. Такав обичај је остао још из предратних година, када се прослављала школска слава Свети Сава.

После подне тог празничног дана и завршене школске приредбе, људи су остали код својих кућа. Нису излазили у поље јер је био празничан дан, иако је била, што кажу, јека прве мотике копања кукуруза. Око шеснаест часова после подне време је почело да се мења и да се погоршава. Небо су прекрили тамни облаци и повремено почела је да пада ситна киша. Падала је и престајала да пада цело то послеподне. Негде између осамнаест и деветнаест сати облаци су једноставно притисли све врхове околних брда и планина. Муње су цепале небо. Прасак громова понављао се један за другим. У тој канонади громова, једна страховита експлозија надјачала је све дотадашње муње и громове. Из правца Зебрњака видела се велика огњена лопта. Свима је било јасно да је та најјача експлозија означила крај споменику.

Ни данас се поуздано не зна ко су то били подмукли ноћни минери који су минерском бургијом и чекићем бушили рупе за минирање споменика? Поуздано се зна да су то, било који били, радили по наредби бугарских власти. Званичне бугарске власти су одмах лансирале вест да је споменик на Зебрњаку срушен од грома иако су сви добро знали да је на врху споменика постојао громобран велике проводне моћи.

ПОСЛЕ 1945.

Непосредно после минирања, како кажу очевици, тешко је и жалосно било гледати овај призор. Свуда унаоколо разбацан камен и арматура, топови су били ослобођени ланаца и гурнути у провалију. Иза себе су оставили траг смрвљеног камена и растиња. Срце је пуцало од бола гледајући их како су уништени и испревртани. Борбени ветерани из Првог балканског рата и Кумановске битке нашли су се тамо где их најлакше могу развући несавесни сељаци и ковачи из Куманова. На стотињак метара од споменика, могли су се приметити делови српске круне двоглавог орла како непомично леже у базалтном камену. Десетак метара источно од споменика пао је масиван мермерни крст, који је стајао на врху споменика симболизујући православље и борбу за слободу. На све стране око споменика видела се слика ужаса, дело победе силе над правдом. Тужну слику ове катастрофе допуњавао је отворени плафон некадашње цркве, која је тужно гледала у правцу плаветнила неба, проклињући ум, руку и дело вандала који то учинише.

После ослобођења, 1944/45. године, извршена је санација споменика, али само тиме што је откривени део црквице покривен бетонском плочом да би се унутрашњи део несрушеног дела заштитио од атмосферских падавина. Постављана су и метална врата, али није било сталног чувара, па су она брзо нестајала или нису вршила своју функцију. Могао је свако улазити у просторије када је и како и колико пута хтео. Стављане су и шипке на прозоре, али су и оне брзо нестајале. Слободно се може рећи да је споменик од априла 1941. године више био отворен него под кључем. Кости јунака и хероја из Кумановске битке користили су студенти медицине са Медицинског факултета из Скопља и то без контроле било кога.

У костурницу смо се вратили 1992. године, тек по осамостаљењу Македоније и од тада траје наша свакодневна 20-годишња борба да ово здање заштитимо и приведемо намени, не би ли у будућим временима дао Бог да опет заблиста у свој својој монументалности. Без обзира на све опструкције, никада нисмо престали да стварамо услове како бисмо, као чувари српских традиција на овим просторима, успели у овом историјском задатку. Као што смо успели последње деценије да се изборимо да српско војничко гробље у Битољу не постане зоо врт, да обновљена Костурница у Удову буде достојно почивалиште жртава Валандовског покоља и, што је просто невероватно, притом нисмо оптужени за континуитет великосрпске политике у Македонији, већ нам је додељен и део средстава и стручна помоћ да бисмо заштиту извели како треба. Чини се да је монструм антисрпске харанге, пажљиво негован у удбашким структурама бивше Југославије, чији смо робови више од пола века били сви ми који живимо на овим просторима, коначно утихнуо… Да ли и до када?

СТИЋИ ЋЕМО

Децембра 2004, када је Академик Чедомир Попов у својству експерта у поступку пред Хашким трибуналом против Милошевића оповргао делове оптужнице о „континуитету великосрпске политике у 19. и 20. веку“, засноване на елаборату америчке историчарке Одри Бадинг, после чега је Тужилаштво било принуђено да одустане од дела оптужнице којим је намеравало да судећи Милошевићу пресуди целокупној српској историји, побеђена је и перфидна пропагандна кухиња империјалних сила с почетка 19. Века, из које су проистекли сви будући деривати мржње према Србији и Србима на европском, па и светском нивоу. Јер у историји се тачно зна због чега су вођени Балкански ратови и читав свет је то на мировним преговорима признао. Заједничка обнова споменика јунацима Кумановске битке, слављење победе коју јесте извојевала српска војска, али она не припада само нама Србима, већ свим балканским савезницима, јасан је показатељ да су данашњи Београд и Скопље широко отворили врата новој будућности утемељеној пре свега на искреној вери у заједничку снагу међусобног поверења.

И зато ми знамо да ћемо стићи да до 28. октобра, за кад је заказан парастос и званично обележавање 100-годишњице Кумановске битке, завршимо радове. Без обзира на све опструкције, од којих највише боле оне које долазе од рођених, одсрбљених структура бивше српске власти које се ето још увек налазе на позицијама да могу кочити обнову српства на неки од милион својих начина за то. А било их је више него што би нормалан човек могао да поднесе. Ипак, стићићемо. Као што су и јунаци Кумановске битке стигли у вечни незаборав наше историје.

Вечита захвалност нашем суграђанину покојном Стамену Кузмановићу за историјску читанку „Спасити од заборава“, којом је за будуће генерације сачувао до детаља сећање на ово за наш народ тешко и херојско време. У овом тексту служио сам се описима из овог његовог дела неописиве вредности. Захваљујем се и еминентним српским историчарима чије сам цитате користио у тексту.

Аутор је председник Демократске партије Срба у Македонији

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: