„Декамерон“ Градског позоришта из Подгорице – још једна успјешна сценска прича

Пише: проф. др Драган Копривица

У знак нове потврде озбиљности ове позоришне куће гледаоци су имали прилику да 14. октобра на великој сцени КИЦ-а „Будо Томовић“ одгледају ново читање чувеног Бокачовог „Декамерона“ у драматизацији Стевана Копривице и режији Дејана Пројковског.
Да је ријеч о амбициозном пројекту публика је одмах могла примијетити по изузетној сценографији и костимографији у знак тога да Градско, заједно са ЦНП-ом и Краљевским позориштем „Зетски дом“ на Цетињу, представља окосницу позоришних збивања у Црној Гори.
Као најновија потврда оваквог запаженог статуса Градског, које је протеклих деценија градило свој имиџ превасходно као позориште за дјецу, услиједио је и лијеп успјех на недавно одржаном 32. Фестивалу „Дани Зорана Радмиловића“ у Зајечару, на којем су у такмичарском дијелу, у највећој могућој конкуренцији, приказане и представе Београдског драмског, Народног позоришта из Београда, Југословенског драмског, Народног позоришта Републике Српске из Бања Луке, и Атељеа 212.
Свакако, на овако репрезентативном Фестивалу велики резултат је освајање бар неког од признања, а Градско је једногласном одлуком Жирија освојило награду за визуелни идентитет, уз образложење да су „ликовност и визуелни идентитет представе кроз сценографију Валентина Светозарева и костиме Марије Пупучевске нарочито значајни за драматуршко-редитељска промишљања и конкретна решења, како на плану свеукупне атмосфере, тако и на значењском нивоу представе.“
Представа Градског притом је високо рангирана и код Жирија публике, те је, након комада Југословенског драмског „Развојни пут Боре Шнајдера“, најбоље оцијењена на Фестивалу.
У нивоу награда, које се додјељују најбољем глумцу представе, у уједначеној колективној игри ансамбла с правом се издвојио Душан Ковачевић као најбољи глумац вечери, што је публика могла видјети и на подгоричкој премијери средином октобра.
Четири су најбитнија момента који указују на снагу „Декамерона“ као сценског пројекта: списатељски снажни домети Стевана Копривице на темељу Бокачовог изворног штива, упечатљива сценографија и костимографија, и јасна спознаја да је у Градском дошло до моћне смјене генерација након које се појавила читава група надарених младих људи, способних да замијене стару гарду и донесу нове успјехе и ван граница Црне Горе.
Стеван Копривица је завршио драматургију на ФДУ у Београду и аутор је више од тридесет играних представа, сценариста неколико филмова и ТВ серија, један од оснивача Фестивала позоришта за дјецу у Котору; био је управник Малог позоришта „Душко Радовић“, предсједник УО позоришта „Бошко Буха“, редовни је професор драматургије на ФДУ у Београду и ФДУ на Цетињу, и актуелни директор Градског Позоришта Подгорица. Лауреат је двије Стеријине награде за драматизацију „Башта слезове боје“ и свој драмски текст „Бокешки Д-мол“. Његови познати драмски текстови су и „Инноминато“, „Тре сорелле“, „Бетула у малу валу“, „Новела од љубави“, „Заувијек твој“, „Оружје збогом“ и други, а посебно култни текст „Дуго путовање у Јевропу“ са Лазаром Ристовским у главној улози, а у режији Егона Савина. Није познато какве би сад реакције у Црној Гори биле на овај комад пун добронамјерне сатире о епоси Краља Николе, али је чињеница да је ријеч о непоновољивом драмском штиву у историји наше и балканске драматургије.
Валентин Светозарев је, сигурно по сугестијама Пројковског, изврсно измаштао сценографију уз централни дио, острво, опкољено каналом воде, у којој се јунаци драме често налазе током радње, уз намјеру редитеља да укаже на пловеће копно, обољело од куге, на град на води и као верзију инфициране Венеције, или земљине кугле у цјелини.
Марија Пупучевска је дала свој максимум на плану костимографије, уз надахнуто урађене костиме, маске и крила, што доприноси цјеловитом драмском угођају у садејству са сценографијом, те је подмлађени ансамбл Градског имао оптималне услове за сценску игру и надигравања на отвореној сцени.
Притом је остварен добар „златни пресјек“ појединачне и колективне игре, што је допринијело позоришном угођају, којем је дијелом нашкодила предуга експозиција, те и укупна дужина представе, што сваки успјешни редитељ накнадно штрихује убрзавајући динамику комада у цјелини.
Глумачки ансамбл у знаку смјене генерација, уз захтјевније, и одлично одигране роле Милоша Пејовића, Сање Крстовић, Омара Бајрамспахића, Вање Јовићевић и Душана Ковачевића, имао је снажну подршку свих актера сценског пројекта, Маје Вукојевић Цветковић, Павла Поповића, Евгеније Станковић, Уне Лучић, Стефана Вуковића, Драгане Јовановић, Ларе Драговић и Драгише Вељковића.
Обавезно треба навести и имена заслужних на финализацији драмског пројекта, који дјелују из сјенке, а то су: композитор Горан Трајкоски, Тамара Вујошевић Мандић (сценски покрет и кореографија), Рената Перазић (корепетиторка), Бранка Кнежевић (асистенткиња редитеља), Сашо Димоски (драматург-сарадник) и Иван Вуксановић (дизајнер свјетла).
Општи утисак о „Декамерону“ Градског је изузетно повољан, тако да љубитељи позоришта у овом новом пројекту могу пронаћи много атрактивног, пријемчивог и гледљивог, уз снажну емпатију глумаца која се преноси на гледаоце у великом броју сцена. Уз квалитетан текст Копривице и режију Пројковског, сјајну сценографију Валентина Светозарева, костимографију Марије Пупучевске, и уз одличну смјену генерација, позоришна публика има прилику да доживи фина, директна суочавања са флуидом театра.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: