Шести прст

Пише: Мишо Вујовић

“Најгоре је када те емотивно изџепаре, тада имаш осећај да ти је душа изврнута као џепови у полицијској станици”, говорио је Чопави Хомер, зачикавајући ме да напишем причу о пријатељству Дулета и Булета, и “братском”посртању у каљугу мржње и сујете.

“ Демони владају новцем, а новац покреће свет. Све се око тог зла врти. У цркви се болесни моле да оздраве здрави да се опаре. Сујеверни се пренемажу одајући утисак истинских верника”, одзвањале су његове речи парајући глувоћу ноћи, утрнулу од тишине прожете разочарењем у сопствену диоптрију.

“Свакога можеш обманути осим Бога”, рекао је давно отац Јован. Човек чији императив су чињенице. Јасне и Богу блиске али људској праматичности далеке. А Бог је истина! Бог зове и опозива. Његова је последња.

Свако пријатељство које почне једностраним обожавањем заврши се обостраном мржњом. Променом понашања не мења се суштина личности. Извештачена финоћа траје до неких ванредних тренутака.

Позитивних или негативних изазова, сасвим је свеједно. Тада се та шминка размаже, а испод ње израња огољен карактер”, ускаче у моје мисли мој луцидни подстанар.

Дуле је млађи и продорнији, Буле старији и рационалнији. Дуле је у тренингу. Брз, проницљив, ненаметљив али експлозиван. Буле је уштиркано званичан, обликован у духу своје животне максиме “свако има употребну вредност”.

Буле је јавно обожавао Дулета, док се није сместио у његову фотељу и нашао новог заштитника. Таква сервилност по правилу је мотивисана неким циљем који трансформише доброг слугу у охолог господара.

Власт и моћ траже нове пријатеље. Стари обично постају незгодни сведоци!

Осим распуклог пријатељства заједничка им је кадровска листа групе такозваних експерата са које су лансирани у пословну елиту.
Учинак “експерата” на економском и сваком другом обогаљивању Србије је непроценљив.

Са тих високих позиција очистио их је највећи финансијски канцер познатији као Динка – Миросинка, мада су његове приватизационо-ликвидацијске похаре домаћих банака, и целокупног финансијског система – “склањања” кипарских милијарди, досегле размере пљачкашког цунамија.

Председник Србије је као опозициони посланик у скупштинску салу доносио робијашку блузу са његовим презименом изведеним из женског имена арапског порекла. “Нажалост, мртва је трка између агарјана у оно време и наших зулумћара после Милошевића”, упада Чопави Хомер, огрнут генераласким шињелим васкрслог Акакија Акакијевића, јунака Гогољеве приповетке “Шињел”.

Акакије је био тихи писар неугледан и ћудљив, често изложен подсмеху околине. Готово да никада није реаговао на увреде и ситна пецкања колега али се разгоропадио када су му једног дана украли шињел.

Акакије се напрасно разболео и умро, међутим његов дух харао ноћима пресрећући грађане и скидајући им капуте. Једне ноћи зауставио је кочију у којој се налазио генерал обласни губернатор коме се, за живота, обратио да реши мистерију нестанка свог новог шињела.

Генерал га је бесно избацио из свог уреда што је вредни чиновник доживео као издају система коме је био предан целим својим бићем.

Дуле је био човек система, котирао се веома високо, али је у тренутку посрнуо падајући у немилост својих партијских другова.

Буле га је у почетку подржавао док га једног дана није под малиганима у присуству недобронамерних “пријатеља”, брутално напао, стављајући му на знање да су се улоге промениле.

Чопавом Хомеру је шињел био толико комотан да су му из десног рукава стидљиво промаљали прсти док леви рукав зјапио празан.

Нажалост ово хаотично време је изнедрило драматичан број моћне људске ситнежи у комотним генералским шињелима али са вишком прстију на обе руке. Шестопрсти, тако су некада називали људе са склоношћу да присвоје нешто што им не припада.

Чопави Хомер је и на обе руке имао само шест прстију. На десној пет на левој један. Милета Килони урбана легенда Никшића, први приватни и легални организатор игара на срећу у комунистичкој СФРЈ, био је четворопрсташ. “Три па једну”, наручивао је коцкарским жаргоном, палачинке Васа покер.

Милета Килони је постави ручно склепани портабл рулет на перону аутобуске станице у Никшићу. Десном руком би окретао округлу дрвену плочу са бројевима одвојеним танким ексерима,левим патрљком би скупљао паре које би брзо завршавале у џеповима професионалних покераша или локалних мангупа и делом у црним келнерским буђеларима. Једино кожна бунда, обложена природним крзном, и велики каубојски шешир нису мењали власника.

Размишљам о Дулету и Булету и њиховом амбису кога је немогуће премостити.

Али издаја је категорија која се не опрашта. Њен карактер је увек конвертитски.

“ Не суди иако се осећаш изџепареним. Зна се чија је последња”, чујем храпави глас Хомеров!

Опрости Боже, свима са грешном мишљу или делом, не арбитрирам још мање судим. Само сведочим свесно, сликовито и савесно.

Искуство опомиње да живот има много нијанси са доминацијом супер ега – чији конформистички нагон доминира карактером.
Сујета је круна таквог човека.

“ Чак ни мудра Христова наука, још не уби у човеку вука”, певао је бунтовни Мићун Павићевић.

Љубав, мржњу, свраб, кашаљ и богатство је немогуће сакрити, као што се од пијанства самољубља и зависти тешко истрезнити!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: