Како је Горски вијенац „преведен“ са српског на српски?

Свјесни да је јавност засићена употребом Његошевог лика и дјела у сврху националних и идентитетсих поткусуривања, ипак смо били принуђени да искоментаришемо једну заиста вансеријски неозбиљну и самоевидентну неистину која долази из табора оних који циљано желе да збуне и отуђе народ од сопственог културног наслеђа. Табора који тврди да је „Горски вијенац“ преведен на српски језик. Које је упориште овог „аргумента“? Приповијетка „Горски венац“ аутора Душана Богосављевића издата у Београду, 1927. године. Иако се и по самој корици назире сврха – да је писан за млађе узрасте и да је Његошев „Горски вијенац“ редимензиониран у приповјетку од наведеног аутора. Упркос томе, озбиљни људи не суде књизи по корицама, посебно не интерпретацију или препричавање најбитнијег дјела у српској књижевности и зато треба приступити темељном образложењу.

Како у прошлости тако и данас постоје адаптирана издања великих књижевних дјела. Конкретно наведено (али и једино ове врсте) адаптирано издање, се учинило згодно псеудотумачима Његошевог дјела, како би доказивали своје сумануте тезе да је „Горски вијенац” тобоже био написан на језику који није био разумљив српској дјеци. Но, разлози су, разумије се, били педагошке и методичке природе, некакав напор да се у књижевном смислу дјеци прилагоди или поједностави једно тако захтјевно дјело какав је „Горски вијенац“. Сличан приступ имамо и данас, најпопуларнији примјери адаптације јесу: „Библија за дјецу у 365 прича“, Хомерови епови, обимнији романи попут Дон Кихота, или Лалићеве Хајке. Претходне редове потвђује и сам аутор у предговору: „Промена у тексту има ситнијих и крупнијих. У ситне промене спада: промена реда речи, укидање апострофа где год је било могућно, мењање јужног дијалекта у источни, замена провинциализама и архаизама данашњим речима…Крупне промене односе се на најтежа места у делу…“

Нема смисла осуђивати Богосављевићев покушај који је свакако племените и искључиво техничке природе. Богосављевића можемо упоредити са архитектом који кондезује стварност у макети како би и други људи могли разумијети и назријети оно што жели изградити – дакле у питању је техничка неопходност, док је за псеудотумаче наведена интерпретација приповјетке идеолошки избор. Идеолошки избор увијек носи одређену корист, било личну било неку другу, а у овом случају псеудотумачи желе отуђити Његоша од сопственог културног наслеђа и додатно збунити шире народне масе зарад сопствених националних и, знајући њих, финансијских побуда. То је кључно да би разумјели о чему се овдје ради. Псеудотумачи рачунају на слабу концентрацију и мањак дисциплине ширих народих маса које медијски црпе знање на површинском, тј. појавном нивоу и у Черчиловом стилу: „У наслову ме хвалите, у тексту ми псујте мајку“, су свјесно пласирали ову неистину која је таблоидне природе. Примијетићете да они који користе овај „аргумент“ чак и не објављују корицу саме књиге о којој дискутују јер на њој јасно пише о чему је ријеч, а тек наведени предговор који било чију дилему око овог питања разрјешава. До сада је јасно да псеудотумачи не желе да разјасне тему коју актуелизују, већ да њом додатно збуне и унесу сумњу у добро засноване и објективне историсјке факте који им не иду на руку.

Свакако приповјетка Богосављевића није заживјела ни у Србији ни у Црној Гори. Дан данас је Његош канон у српским школама и у лектири се чита дословно како је и написан, дакле у оригиналу. Некако су малициозни псеудотумачи занемарили цијели корпус његошолога (екавских и ијекавских) који су црпили свој доживљај Његоша – управо из самог Његошевог дјела, а не из других извора. И знате шта? Ниједном није пало на памет да ијекавицу дисторзира у било који други српски дијалекат. Ту долазимо до суштине, јер псеудотумачи управо имају проблем са изворним Његошевим дјелом зато и манично траже псеудоаргументе из другоразедних, трећеразедних и свих оних извора који нису сам Његош. Зашто уопште морају улазити у ову игру за коју знају да унапријед губе? Јер је Његош превелика и незаобилазна личност да би га игнорисали, морају имати неки коментар на његов лик и дјело, па иако је овако неутемељен и провокаторски настројен. „Озбиљнији“ противници Његоша се обрачунавају, или боље рећи га понижавају, тако што праве од њега наивно биће које је пало под манипулацију Симе Сарајлије, а они „најозбиљнији“ просто прихватају Његошево српство као неку „националну грешку“ и клоне се претјераног помињања самог Његоша јер знају да у тој утакмици мјерења националних крвних зрнаца не могу однијети побједу.

Нас, срећом, не могу лагати нити збунити. Ми знамо ко смо. Псеудотумачима треба поручити оно што је Његош написао Вуку у једном од писама: „Српски је Хомер у народној поезији ко ју хоће разумјети и коме је српскост мила; а ко неће, залуд му сва добра качества праве поезије у народним пјесмама, у којима се налазе.“

Сам Његош је за српски народ постао Хомер, дакле објективизирана категорија, и коме српскост није мила не може му бити ни мио Његош зато позивамо да се прекину покушаји крађе или фалсификовања српске књижевности усљед недостатка сопствене, сами сте се из ње искључили и ми вам ту не можемо помоћи осим пожељети разум и повратак сопоственом културном наслеђу.

Пише: М.К.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: