О Зорановом музичком путу и постхумно додијељеној државној награди

Пише: проф. др Драган Копривица

Као искрени пријатељ и поштовалац великана црногорске народне музике, Зорана Калезића, умјетника који је прославио црногорски мелос и на свјетским културним дестинацијама, истичем значај одлуке предсједника Црне Горе Јакова Милатовића, првог предсједника наше државе који је одлучио да Калезић буде одликован Орденом Црногорске заставе другог реда, који је Милатовић на свечаној сједници поводом Дана општине Даниловград уручио Зорановој супрузи Ирени.

Ријеч је о првом државном признању Калезићу, и то додијељеном постхумно, чиме је бар једним дијелом исправљена вишедеценијска неправда према великом умјетнику.

Предсједник Милатовић је тим поводом с разлогом исказао и лично жаљење “што одликовање Зорана Калезића долази постхумно, јер је он и за живота био знаменита личност на регионалној умјетничкој сцени.
Својим гласом Зоран је свијету пренио звуке своје земље и родног краја, о којем је до посљедњег дана са поносом говорио.”

Свакако, овај чин рехабилитације нашег великог музичког умјетника десио се на задовољство цјелокупне музичке и културне јавности, али тај свијетли повод изискује и додатни поглед на непоновљиву каријеру Зорана Калезића и његов непроцјењив допринос нашој музичкој баштини.

Калезић је имао судбину многих великана да свугдје буде далеко више уважаван него у својој земљи, у којој је увијек проналазио највећу инспирацију, а највећу славу притом постигао у Београду, почев од првог соло наступа на фестивалу “Београдско прољеће”.

Прву награду је освојио на Фестивалу Црна Гора 1971. пјесмом “Због ђевојке Црногорке”, затим је 1973. побиједио на Фестивалу “Акорди Косова” пјесмом “Вратићу се, мајко”, а 1978. добио прву награду на Фестивалу “Илиџа” за пјесму “Једној жени које нема више”. Од значаја је и друга награда на Фестивалу народне музике у Паризу, прва награда на Београдском пролећу, Естрадна награда Србије… Као знак поштовања према његовим музичким дометима и његовој личности, Зоран је био шест година предсједник Удружења естрадних уметника и извођача Србије.

Живећи дуже од деценије у Америци, стекао је статус америчког истакнутог умјетника, какав су својевремено добили и Реј Чарлс и Том Џонс. Имао је и статус истакнутог умјетника Југославије, а за изузетан допринос на очувању традиционалне пјесме и музике додијељена му је награда за животно дјело на Радио и ТВ фестивалу “Моравски бисери” на Златибору.

Добио је и признање ПАМ-а за изузетан допринос развоју и афирмацији музичке умјетности Црне Горе, Награду за животно дјело Удружења естрадних умјетника и извођача Црне Горе, захвалницу КИЦ-а “Будо Томовић” за велики допринос развоју ансамбла и очувању традиције Подгорице и Црне Горе, награду Главног града “19. децембар” и награду “9. децембар” Даниловграда.

Међутим, сва ова и оволика значајна признања домаћег и међународног нивоа нијесу инспирисала ниједног досадашњег предсједника Црне Горе да Калезић добије државно признање, па одлука Милатовића заслужује и додатно поштовање због исправљања вишедеценијске неправде према великом музичком имену.

Зоран је носио вјечни жал на души, а илустративан је и детаљ: додјела награде Главног града “19. децембар” за 2015. годину. Кад сам га позвао и рекао да ћу иницирати предлог да буде кандидат на Конкурсу, он ме малодушно и са сјетом замолио да то уопште не чиним рекавши да ће Жири намјерно гласати против његове кандидатуре и да започињемо залудан посао. Кад сам казао да ћу га предложити и упркос његовој скепси, Зоран је на крају рекао: “Пиши, професоре, али од тога нема ништа.”

Међутим, добио је награду Главног града, притом равноправно са још једним лауреатом.

Треба истаћи и да нестварно звучи податак да је током Зоранове богате каријере и велике популарности продато више од петнаест милиона његових албума, традиционалних црногорских пјесама, и оних у духу традиције Црне Горе. Међу њима се издвајају: први велики хит “Мој живот је тужна прича”, затим “Мој добри анђеле”, “Добро вече, изгубљена надо”, “Стан’, младости, стани, стани”, “Жељо моја, мој отрове”, “Како је лепо у мом крају”, “Ти никад нећеш знати”, “Шта ће мени вино”, “Вратићу се, мајко”…

У естрадним круговима стајао је раме уз раме са највећим звијездама народне музике, Томом Здравковићем, својим животним пријатељем и кумом, Цунетом Гојковићем, Тозовцем, Лепом Лукић…

Ријетко који музички стваралац из Црне Горе може одржати концерт у препуној Великој дворани “Сава Центра” у Београду са близу четири хиљаде мјеста, а то је пошло за руком Зорану 26. маја 2016. на обиљежавању 50 година успјешног стваралаштва. У Београду је 2022. представио свој посљедњи студијски албум “Споменар”, подаривши музичко рухо стиховима Леса Ивановића, Вита Николића, Драгана Радуловића…

Гостовао је по Европи, највише у Њемачкој, Шведској, Француској, Луксембургу, Швајцарској, наступао и у Москви као амбасадор црногорске народне музике, увијек свуда радо виђен и дочекиван.

И сам је компоновао пјесме, на примјер, “Вратићу се, мајко”, “Нисмо први који се расташе”, “Заборави, заборави”, “Сто путева и сто стаза”, а компоновао је и пјесму која је прво прославила Љубомира Ђуровића “Тамо ђе се гусле чују”.

Прошлог новембра успио је да сними и спот за сингл “За Ирену” са албума “Споменар”, који је издао “Југотон-Кроација”, а подршку за пројекат дали су му Галилео-продакшен и редитељ Никола Вукчевић. Тад је изјавио да је пјесма “За Ирену” посвећена његовој вољеној супрузи, и да та пјесма “носи универзалну поруку, посвету љубави, без које живот нема смисла”.

За Зорана су компоновала највећа имена естраде, Аца Степић, Шабан Шаулић, Божидар Иванишевић, Мирољуб Аранђеловић Кемиш, Раде Вучковић, Новица Неговановић…

Зоран је себе доживљавао не као естрадног него народног умјетника, истичући да се статус и углед стичу првенствено радом и остварењима.

Као организатор и учесник концерта омажа “Пјевамо Зоранове пјесме”, одржаног 3. априла ове године у препуној великој сали КИЦ-а “Будо Томовић”, желим да нагласим да су се позиву за учешће радо одазвали Зоранови пријатељи, естрадни умјетници: Здравко Ђурановић, Шукрија Жути Серхатлић, Игор Ђуровић, Драган Рачић, Тања Шетер, Дејан Шкулетић, Лазар Калезић, Рајо Симоновић и Горан Јокановић. О Зорановом животном путу су говорили музички ствараоци Милорад Мићо Мирановић и Сулејман Бећа Кујевић. Исти концерт поновили смо у УИКС-у 18. априла за затворенике Спушког затвора.

А на концерту у КИЦ-у прочитана је порука Зоранове кћерке Александре: “Знам и вјерујем да је мој тата ту, и да све ово гледа, и да је срећан због овог догађаја, и да он овакве културне манифестације заслужује не што је мој отац, него што се борио за професију и био Дон Кихот, и ја сам га молила: ‘Стани, тата.’… Мислим да је оставио неки траг, и да ће то вријеме показати…”

Александра је на крају цитирала очеве ријечи: “Док сам жив борићу се за добробит праве музике, и то ми нико не може забранити. Ја ћу овако како мислим да треба, јер ја другачије и не умијем…”

Зоран Калезић је све своје пјесме прожео специфичном носталгијом, па је запажено и да није снимио ниједну веселу пјесму а, сазнавши за своју непреболну бољку, изјавио је: “Мени је пјесма све… Пјеваћу до посљедњег даха.”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: