Србофоб са унапред написаним извештајем

Делегација Европског парламента (ЕП) која ће од средине децембра надгледати изборе у Србији, контролисаће биралишта не само у Београду него и широм  земље.

Главну улогу у прављењу извештаја те посматрачке мисије имаће њен шеф Клемен Грошељ, Словенац, посланик парламентарне групе „Обновимо Европу“. Са њим ће бити и Виола фон Крамон, посланик Зелених и известилац за „Косово“, Владимир Билчик, посланик Европске народне партије и известилац за Србију, Хавијер Нарт из групе „Обновимо Европу“, Андреас Шидер, посланик групе Социјалиста и демократа, као и Малин Бјорк, посланик Левице.

Сви они су део мисије ОЕБС-а за праћење избора. Већ сам састав овог тела наговештава шта се од њега може очекивати.

ВОЂА ИЗ ПРОПАЛЕ СТРАНКЕ

Клемен Грошељ (47), по стручној спреми „обрамбословец“ (завршио студије одбране и заштите), до лукративног положаја словеначког посланика у Европском парламенту стигао је преко странке Листа Марјана Шарца, која је пропала на последњим изборима у Словенији. Шарец, некадашњи премијер Словеније, владао је само две године и тик уочи почетка пандемије препустио је други део свог мандата Јанезу Јанши. У априлу 2022. његова партија је доживела неславан крај, јер није прешла изборни праг за повратак у парламент. Нестала је с политичке сцене тако што се колективно утопила у тек основану, на прошлогодишњим изборима, победничку партију Покрет слободе садашњег премијера Роберта Голоба. Иако га бирачи нису изабрали, Шарец је продајом своје некадашње странке себи изборио фотељу министра одбране у Голобовој влади, али за Грошеља, који је описаном пречицом и сам постао део посланичког провијанта нове словеначке партије, нема сличних бонитета. Зато је његова судбина на предстојећим изборима за ЕП, на пролеће 2024, крајње неизвесна јер има много претендената из Голобове партије који су тамо дошли срцем а не као Шарчев политички мираз, и које мами Грошељево добро плаћено место у Стразбуру и Бриселу (8.000 евра месечно, плус додаци).

Зато се „стручњак за одбрану“ сада из петних жила додворава већини у ЕП и у словеначкој влади, све у нади да ће себи привредити неку уносну синекуру код куће или чак други мандат европосланика. То је, међутим, све мање извесно због наглог пада популарности његове нове, „слободарске“ партије.
Грошељ је пре уласка у политику био предавач одбране на љубљанском Факултету друштвених наука, а секира му је пала у мед када је скромну професорску плату заменио за бајна примања посланика ЕП. Иако себе рекламира као познаваоца ћуди и људи с Балкана и међународне политике, чињеница је да је Грошељ бројним јавним иступима показао да не разуме ни шта се догађа у региону, а још мање у свету у коме хегемонизам Запада одумире док настаје нови, мултиполарни свет. Зато и пише како пише.

„Једна велика сила – Руска Федерација, сукреатор послератног глобалног поретка – кренула је у класични освајачки рат против Украјине. Тако се велика глобална сила одрекла система који је сама осмислила. Ушли смо у време мерења снага. Прешли смо са система уговора, споразума и правила у систем у коме (Русија) покушава да створи нову равнотежу моћи коришћењем различитих атрибута снаге“, бележи Грошељ, иначе ватрени поборник нетачне тврдње, настале под паском ментора из Вашингтона, о „агресији Русије“. При томе је потпуно слеп, глув и нем за судбоносну улогу Америке и НАТО-а, чији је члан и Словенија, за подстицање руско-украјинског конфликта.

БЕЗ ЉУБАВИ И СЛУХА ЗА СРБИЈУ

Од „аналитичара“ који погрешно оцењује дешавања на подручју на којем је наводно „експерт“ зато не треба много очекивати ни када се лати питања о којима зна још мање. Иако тврди да му је поред Беча и Загреба „близу и Београд“, те да воли и старије филмове из „југословенске продукције“, цео његов опус одише негативношћу према некадашњој „браћи с Балкана“, нарочито према Србима и Србији.

Укратко, сличних је предрасуда и дели исте стереотипе као његов колега и претходник на истом месту, у Србији, али и Словенији крајње неомиљени Јелко Кацин. Попут Кацина, Грошељ нема ни мрвицу разумевања за став Србије ни о питању, на пример, независности јужне српске покрајине, ни у погледу неувођења санкција Русији.

На питање новинара љубљанског „Дневника“ није ли подршка стабилности Европске уније на Балкану подршка „српској ’надвласти’“ у регији, Грошељ није оклевао да истакне да би уважавање интереса Србије поводом заштите њених мањина или интегритета земље, као и у Бриселу потписаних споразума – представљало признање српске доминације на Балкану што он никако не подржава.

Истовремено, њему не смета што у Словенији и дан-данас живи велика и још увек непризната српска мањина, већа од свих других, укључујући државно признате мађарску и италијанску.

Као члан делегације ЕП за Србију изборио се за лак и мио му задатак посматрача, јер радо критикује Србију, а најрадије када су посреди оправдани српски захтеви. У вези с последњим извештајем ЕП о напретку Србије Грошељ је злурадо истакао да је тај „најнегативнији до сада“, и додао да исто мисле и многи други европосланици. Критиковао је комесара Оливера Вархељија што је о владавини права и стању у српским медијима искорачио од званичног става Европске уније. Осим тога, показао је да му смета и то што је Вархељи у добрим односима с мађарским премијером Виктором Орбаном.

ЗДУШНО ЗА ОТЦЕПЉЕЊЕ КОСОВА*

Када се све сабере, може се рећи да је Грошељ ревносан у продукцији и ширењу антисрпских ставова формираних у Словенији крајем 80-их година прошлог века. Срчано подржава отцепљење Косова, јер је за њега државност јужне српске покрајине готова ствар. Словенија је као председавајућа ЕУ фебруара 2008. међу првима признала тзв. Косово, па Грошељ данас тражи од Србије да више не оклева, већ да призна „ново фактичко стање“.

За статус Србије у чекаоници ЕУ каже да „није најбољи, а ако не буде напретка у поглављима 23 и 24 која се тичу владавине права, људских права и слободе медија – нема уласка у ЕУ!“. Припада кругу оних који у ЕУ и ЕП потпирују дилему иде ли Србија ка Европској унији или ка Кини и Москви, а уз то не заборавља да подсећа на „догађаје на Косову, у Бањској“…

„Ако Србија не испуни очекивања, чека је радикалан заокрет политике ЕУ према њој“, оштар је Грошељ и прети санкцијама. Од Србије захтева да уведе санкције Русији и опомиње је да мора „јасно да изабере да ли је за европске вредности и ЕУ или за савез с Русијом“. Каже да је „време седења на две столице завршено“, па Србија треба да одлучи „је ли део демократског света и потенцијална земља чланица ЕУ“ или јој је важније да удовољи Русији и Владимиру Путину. То што би Србија, чији улазак у ЕУ није сигуран ни 2050. године (уколико се Унија у међувремену не распадне, што јој предвиђају поједини англосаксонски аналитичари), увођењем санкција Русији угрозила сопствене интересе, а тиме и интегритет земље и погазила међународно право Грошеља, наравно, не занима.

Огрезао у стереотипима о Србији, сада долази да прати изборе у земљи о којој нема појма, а упркос томе ласка себи и својим камерадима: „Западним Балканом се бави група европосланика који релативно добро разумеју ситуацију.“ Тврди да је велики степен разочарања у Вучића, да је обећавао свашта, а испунио мало, и да је Србија данас бледа сенка Србије из Ђинђићевих времена када је интеграција у ЕУ била један од кључних спољнополитичких циљева, као и хитни реформски процеси у постмилошевићевско доба. У изјави за мариборски „Вечер“ је рекао да су „спољни актери попустили пред Вучићевим недемократским унутрашње-политичким потезима у замену за решење односа с ’Косовом’“.

СМЕТАЈУ МУ И КИНА И РУСИЈА

У ауторском тексту који је објавио на сајту своје (нове) партије, написао је и следеће: „Србија је земља у којој владајућа партија потпуно контролише не само политички већ и друштвени простор. Свако ко прати дешавања већ из извештаја посматрача ОЕБС-а може да схвати колико је нарушено право бирача да слободно гласају. Узимајући у обзир све правне и друге манипулације, не можемо рећи да је изборни процес у Србији фер и слободан – јер није. Многи, посебно млади, гласали су напуштањем земље, што Србију сврстава међу државе са највећим демографским дефицитом на Западном Балкану, чак и према сопственој званичној статистици.“

„Медијски простор у Србији онемогућава сваку критику власти, или је деловање опозиционих политичких снага потпуно онемогућено или утопљено у поплави и потпуној доминацији провладиног извештавања, а често и дезинформација, јер српски медијски простор карактерише потпуна контрола медија од стране владајуће странке која злоупотребљава све механизме, од контроле државног Телекома који ограничава приступ медијима који су критични према власти, до потпуне контроле српске Агенције за комуникационе мреже и услуге. То је још један проблем данашње Србије – усваја законе који су део европског права, а потом те законе не реализује и не спроводи“, описује своје незадовољство ситуацијом у Србији Грошељ док се срдачно састаје с председником привремених приштинских институција Аљбином Куртијем.

Из свега наведеног може се наслутити да у састављању извештаја о предстојећим изборима Грошељ неће имати много посла: у Србију стиже са заправо већ написаним србофобним, пристрасним фразама које ће уденути у критику „проруске Србије“. Поврх свега, Грошељ се залаже за цензуру пре свега руских медија, што је изазивало критике и подсмех међу припадницима „седме силе“ чак и у његовој земљи. Грошељ је наиме почетак рада РТ Балкан оценио као „грозну новост“ која доказује да Александар Вучић „удаљава Србију од вредности ЕУ“.

А „вредности“ за које Грошељ навија нису тајна – покорно усвајање једностране западне пропаганде о конфликтима у свету у које су умешане Америка и НАТО, уз потпуну забрану руских канала. При томе је његов став у супротности чак и са ставом Европске федерације новинара која је осудила затварање руских канала унутар појединих држава ЕУ.

На крају, Грошељ се залаже и за смањење утицаја кинеских предузећа на европску „критичну инфраструктуру“. Отуда инсталирање Грошеља на чело посматрачке параде Европског парламента потврђује промашај целе те шараде.

Да је ЕП заиста желео да добије свеобухватан извештај о Србији и изборима, онда би на чело својих изасланика поставио објективног посланика, а не Грошеља. Не треба заборавити ни да су у прошлости слични извештаји коришћени за обојене револуције, за шта је најтрагичнији пример Украјина.

Извор: Печат

Аутор: Светлана Васовић Мекина

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: