Рат Ника Вучинића за одбрану десетерца

Пише: Веселин Матовић

Шездесетих година прошлог вијека, у Никшићу се покренула необична књижевна полемика између групе професора књижевности и народног пјесника Ника Р. Вучинића. Осјењени духом „модернизма“, „жељни славе“ и пуни школских знања, али, показаће се, скромних стваралачких потенцијала, професори су се окомили на гусле и гусларе, посебно на популарне народне пјеснике и њихову поезију, писану тзв. римованим десетерцем. Тражили су чак да се она забрани, јер, како један између њих устврди – „у нашем новом друштву глупостима нема мјеста“!

Иако је то могао бити и неки далеки одјек сукоба између модерниста и традиционалиста, који се педесетих година водио у београдским часописима, највишће у Делу и Савременику, рат никшићких „модерниста“ са пјесником Ником Вучинићем, покренули су, ипак, нижи разлози, које Вучинић лако уочава и прецизно дефинише, управо стихом који је предмет њиховог напада. Рецимо, у одговору на текст „Поетски тумори“, Б. Бањевића, објављен у Никшићким новинама (1961), рећи ће: „Те пјесничке анализе,/Ствар су твоје личне кризе, / То је чиста пакост духа“. И даље: „Ти због једног твога ћефа,/Ил по мигу неког шефа,/Истрча се и излеће“. Ваља имати у виду да су се књиге (углавном самоиздати) тадашњих епских („неуких“) пјесника тражиле и продавале, за овдашњу средину у знатним тиражима, а на почетничке књиге њихових („високоучених“) критичара, нико није обраћао пажњу, не само у великим културним центрима (Београду, на примјер), него ни у овдашњој провинцији. У ствари, радило се о фрустрацији, дијела већ увелико однарођене црногорске интелигенције, коју је, Павле Зорић, у полемици са Милорадом Стојовићем (1967), дијагностицирао, као „немоћ конјуктуре“.

Из тога ће се, двадесетак година касније, изродити помодарски културно-етички образац, тзв. нове, „грађанске“ и „европске“ Црне Горе, који се промовисао под слоганом „Не можемо с гуслама у Европу“. И који ће, напокон, истјерати из овдашњих школа и ону нашу велику народну епику.

Иако је, право рећи, било разлога за критику тзв. десетерачке (римоване) поезије (писане често и по поруџбини или зарад удовољавања нездравим племенско-братственичким представама, амбицијама и сујетама), иза ригорозног напада три никшићка професора на десетерац, „калуп за нашу осјећајност“ (како рече Иво Андрић), најмање су стајали књижевно-естетски разлози, а то ће се објелоданити каснијим њиховим дјеловањем. Сви су они, од барјактара модернизма, како их је Вучинић именовао, убрзо постали барјактари „монтенегризма“.

Без обзира на све њене слабости (а било их је у изобиљу), та, тзв. „нова епска (десетерачка) поезија“, у поређењу с класичном народном епиком, није заостајала ништа више него њихова („умјетничка“), упоређена са поезијом наших и европских (модерних) пјесника тога времена. Њена популарност у народу није била ствар народног необразовања, него је то била својеврсна носталгија која је избијала из архетипских дубина његових, јер – како је запазио пјесник Р. П. Ного – десетерац је „кȏд уграђен у наш архетип“. Уосталом, та поезија је, каква-таква, изњедрила (баш у том времену) и нека значајна поетска остварења, али се показала и као поуздан чувар изворног народног духа, у недоба, када је, од стране разарајуће, тзв. монтенегринске културно-политичке доктрине, све аутентично, темељно, слободарско, све што је у Црној Гори иколико личило на традиционалне моделе понашања и вредновања, изложено презиру, као ретроградно, митоманско и анахроно. И, ако би се она могла именовати „духовно инвалидном“ „примитивном“, „неписменом“, „поетским тумором“, „ситном губом“ и „некултурном појавом“ којој „треба стати на пут“, како су је именовали Бранко Бањевић и његово друштво (Радоје М. Радојевић, Слободан Вујачић, новинар Миодраг Тодоровић, као и књижевници Божо Булатовић и Јеврем Брковић), дакле – „група људи“, која је, по Вучинићевом суду, „покушала била силом/ да завлада својим стилом“, ни њихов, како он иронично каже – „стил“, није била богзна каква самосвојна поетика која би указивала на нове стваралачке путеве, још мање „модернизам“ у књижевно-историјском значењу тог појма.

Чудно је да овим књижевним зналцима и чистунцима нијесу сметали стихови попут оних: „Друже Тито, наше росно цвјеће/ цио народа за тобом се креће“, или: „Друже Тито, љубичице бјела/ тебе воли омладина цјела“? Зашто им они нијесу били „духовно инвалидни“ и „поетски тумори“, када су и они римовани десетерци? Шта је с њиховим римама, и зашто не затражише да се и они забране „ради менталне хигијене“? Јесу ли и они сметали „радним људима да се истински образују“?

Све нам то говори да се овдје радило, прије свега, о таштини неколико учених људи (додуше, и са извјесним књижевним даром), али чија се интелектуална профилација обликовала у комунистичким идеолошким калупима, па је то и одређивало и њихове књижевно-критичке резоне, тако да се њихов „модернизам“, сводио на комунистичку доктрину која је тражила раскид са прошлошћу, посебно оном коју су памтиле и чувале гусле и епска народна поезија. На томе је почивала њихова поетска концепција, а Вучинић је то овако видио:

„Модернизам данас клеца,
Можда ради десетерца,
Њему треба витамина,
Свјежи ваздух и планина,
Стари треба да угине,
Ти да растеш, млади сине.
Ма син неће како ваља,
Но нагрди и окаља,
Дивно име оца свога.
И похули на свакога –
Скаче, трчи, некуд жури,
Копрца се у култури.“

Полемика је била потпуно неравноправна: Вучинић сам, а њих – „чета ванбрачније критичара“, која: „нон-стоп ради, не одмара“, и на њега „сипа блато“, али је инокосни и „нешколовани“ Вучинић, ипак, изашао из те битке као морални и свеукупни побједник. Очито, професори нијесу ни слутили колика је полемичка кондиција римованог десетерца (и осмерца, наравно), и шта њиме може да учини на полемичком пољу даровит пјесник попут Ника Вучинића.
Професори су имали на располагању овдашњу штампу: „Никшићке новине“ и „Побједу“, па и београдску „Политику“, а Вучинић – само никшићке кафане.

Његове стиховане полемике, тј. „Отворена писма“ надобудним професорима, који су били и уредници у поменутим гласилима (или су имали знатан утицај на њихову уређивачку политику), наравно, нијесу могла бити објављена. Међутим, била су веома брзо прихваћена у народу, преписивала су се и ширила, од руке до руке, и достизала неупоредиво веће и „тираже“ и „цитатност“ од штампаних текстова његових опонената. Народ је напросто ликовао због тога како се један изворан, непатворен таленат игра с надувеном ученошћу, и како је приземљује и, бритком досјетком, своди на праву мјеру.
Не само што су духовити и што погађају у „срце ствари“, него су бројни Вучинићеви стихови из те полемике актуелни и данас. Народ их и данас памти и позива се на њих, као на својину. Они који су сада, наводно, затечени стањем у нашој просвјети, могли би, с времена на вријеме, прочитати, рецимо, ове његове стихове:

„Шта ће онда чињет ђаци,
Са језиком, куку мајци,
Када виде професоре,
Како пишу и говоре.“

Бранећи десетерац од ондашњих (а и данашњих) ненавидника, Вучинић ће и ово записати, пророчки:

„Десетерац не умире
Нити стоји у оквире
Прошлих доба и столећа.
Његова је снага већа
Што год иде с друштвом више
Дух снажније мобилише
Но иједан други правац.
Он би био саморанац
Да се током не обнавља….“
(Миодрагу Тодоровићу- новинару, 1962)

Колико је овдје Вучинић био у праву, показаће велика поезија Матије Бећковића ( „Будућност је остатак прошлости/ и биће је докле прошлост траје“), али и она Радована Бећировића, Момира Војводића, Комнена Бећировића… (И десетерцем су написане многе глупости, као и било којим друго стихом, али је само десетерцем достигло оно највише у нашој поезији.)

Вучинић је имао тешку животну и, посебно пјесничку, судбину. Својим критичарима и надрикритичарима, самозваним и дежурним, и клеветницима, без мјере и укуса, на пријетњу да ће га предати суду, овако ће одговорити:

Ја сам суђен и раније
У вријеме Италије
У стравичне дане рата,
Кад су права сили дата.
Лежа крвав у ћелије
Гдје камена мемла бије.
У ланце сам везан тешке,
Правио сам исте „грешке“.
Ово није прича празна,
Због чега је смртна казна
Мени била једног дана,
У пресуди прочитана
-Због стихова и пјесама!“
Данас, ево, сметам вама,
Вјероватно умјетнички,
Њима тада политички“.

(Јеврему Брковићу, дежурном критичару, 1969)

Колико је Нико био поштован међу својим суграђанима најбоље нам говоре ријечи једног Никшићанина који је рекао да не би жалио одмах умријети када би знао да ће његовој сахрани присуствовати онолико људи колико их је било на сахрани Ника Вучинића.
Мир праху његовом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: