Време лицемерја: Мисао је материца греха

Пише: Мишо Вујовић

Стар сам да навике мењам, уморан да се прилагођавам новим правилима времена у коме је све, осим ћара,ситног, крупног и енормног депласирано. Навикли смо се на “добоше” – лицитације за одузимање покретне и непокретне имовине. За ситан дуг многи су захваљујући још једној новој служби такозваних извршитеља остали без озбиљног иметка. Где је та чувена српска солидарност? Да ли скрушена седи у страху или привилегијама.

Трговачка и инвестициона пријатељства су интензивна – само декларативно симулирају обострану интиму, као алкохолни лосион после бријања који брзо замирише и још брже испари.

Тако испаравају људи. Нестају у вртлогу мањег или већег изазова.

Технологија подвлачења под кожу почиње љубазном сервилношћу са интервалима снисхођења или понизности.

То их препоруче сујети плена. Разгоропађена таштина густом маглом прекрије објективно расуђивање ума.

Димом опијен разум брзо замагли чула, тако да често промакну озбиљне пукотине у карактеру каријериста и клепто – каријериста. Можда је ову категорију људи, најбоље описао Меше Селимовић:

“Улизице – то су за мене најгори људи на свијету, најштетнији, најпокваренији.

Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сију страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож, као пси вјерни свакој држави, као курве невјерни сваком појединцу, најмање људи од свих људи.

Док њих буде нема среће на свијету, јер ће уништити све што је истинска људска вриједност.”

Све је у духу времена, рећи ће релативиста, време је увек било наклоњено прегаоцима, добацује оптимиста, ово је до сада најгоре, замишљено ће песимиста!

“Лоше је а може бити и горе”,опомиње народ!

Свет је у паду или распаду, а код нас се свако зло лако калеми! Као вакцине! Али још нису произвели вакцину за морални менингитис или заражени карактер. Мада сам убеђен да таква вакцина овде не би имала прођу.

Већина је заљубљена у своју аморалну прагматичност, постављену на пиједестал сопствене генијалности.

Очито да је обнажена транзиција брзо откључала врата стидљивости и обзира.

Част, дата реч, истинска вера, истина …постају превазиђене категорије. Осећам се као динаросаурус, помало затечен сопственом неукошћу. Мислио сам да сам нешто научио а тек сада схватам да је моје описмењавање и опамећивање у пионирском узрасту.

У војничком картону сам прочитао дијагнозу капетана Милета Малог Мрава, мог командира чете, да сам итнелегентна али емотивно незрела личност.

Нажалост, нисам више незрео а још мање интелигентан.

А какав би требао да буде младић са једне темпераментно – транспарентне калдрме? То улично искуство,драгоцено у младости, са аспекта актуелних трендова или правила тотално је неприменљиво. Моја улица је имала кодекс јачи од данашњег правосуђа.

Већи интегритет од било које савремене установе. Цркву не рачунам, мада када би се сви искрено исповедили многа звона не би престала да звоне.

Негде прочитах одговор времешног професора бившем ученику, на питање како живи:
Као уличар! Гледам да преживим дан за дан!

Плашим се да полако улазимо у те професорове уличне године. А прогнозе су као живот на канализационом колектору који свакодневно прелива.

“Џак соли са неким треба да поједеш да би га упознао”, говорили су у време мог детињства шесдесетогодишњаци. Данас вагон не помаже. Само тежина искушења нивелише ниво разочарања. Некада се и покајемо због исхитрености или немоћи да себе суочимо са огледалом туђег искушења али још више сами са собом због лоше процене. Поставља се питање да ли је тај виши ниво пријатељства саграђен обостраним уважавањем због блиских норми и афинитета или због појединачног односно обостраног економског или другог материјалног мотива. Егзистенцијалистички дух времена са доминантом слабог и испрепаданог грађанина узима данак.

Када се размакну застори пријатељства креће ретроспектива знакова поред пута, симптома, путоказа, сигнала, блицања, али све док се то склопи не ретко се склопе очи.

У том склапању ослобађа се наша душа која једина није предмет оставинске расправе.

Њена снага је само у односу или борби са нечастивим у нама и око нас. Колико пута нас је обуздала толико је и очеличила. Душа не сме бити мекана. Материца греха је мисао.

“ Свет је у глав”, каже света књига.

Глава без душе је као шупља бачва.

Мада данас је све мање етичког или идеолошког неспоразума већ много више интересно егоистчког или егоманичног “мимоилажења”.

Множе се критичари опште праксе, делатници без дела, негатори и контраши који све виде лоше око себе а себе не примећују осим у огледалу сомозаљубљености. Они са пажњом слушају једино себе. Велике речи су обично увертира за још већу обману. Сервилност и уштирканост је црвена стаза манипулације.

Све демострације грађана су оправдане, али је параван увек исти. Маса је параван како да шачица индивидуа преузме плен. Или државу!

Колико је генерација страдало да би се инфериорна мањина брчкала у изобиљу!?

Колико је само крви проливено, бомби бачено, беба уморено, отрова канцерогеног просуто од кога као снопље под оштрицом сечива, данас падамо!?

Гледам како шишњари у лакованим црпелама пазаре браћу да би шићарили.

Евидентно је да сам већ стар – разумом обневидео да бих јасније скотнао смисао овог грабежа, овог незаситог гутања гована и дављења у њима.

Кукамо да се деца отуђују. Не купује се љубав моћним четвороточкашима и престижним крпицама. Деца троше немилице презирући своје родитеље. Ако неко изда државу тај ће и породици. Ко нема душу нема ни отаџбину. Бог даје Бог узима. Они који искрено љубе Бога не клањају се човеку већ његовом делу као Божјем благослову. Ко има дело тај се огрнуо Божјим благословом.

Идолопоклонство је горе од проституције, као што је џепарење ситниш за класичне крађе. Мада се џепароши, без обзира што им је занат презрен, сматрају уметницима лоповлука. Ми смо једна од ретких држава југоисточне Европе у коју џепароши из Бугарске “тезгаре” током целе године.

Вероватно је дефицит џепароша у Београду последица аванзовања домаћих џепароша у орбиту моћи. Ситан лопов и крупан изазов.

Идеал је оробити државу, продати маглу, опељешити буџет…

Како да очекујемо од Бошњака или Албанаца да нашу отаџбину доживљавају као своју када је ми сматрамо туђом. Ми живимо у таквом апсурду да и професионални патриоте и декларативни лобисти страних интереса, некад су их звали издајници, с складно коегзистирају у подели плена.

Да не говорим о креатурама званим борци за људска права и мушкобањастим феминисткињама и душебрижним нво чимбеницима којима ни вештачка трепавица није заиграла због страдања српске или данас палестинске деце.

Елем, нагутао сам се сузавца деведесетих, али и двехиљадитих, гледам сцене са београдских улица на телефону, осаћам тај задах репресије, омамљеност масе неспремне да се физички супротстави кордонима полиције. Чини ми се да је деведесетих било више куражи и појединачне и грађанске. Остало је готово све идентично са истим епилогом као раније.

“Не по глави друже плави”!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: