Како је Улцињанин реализовао пројекат градње натуристичког насеља: О Ади одлучивао Генералштаб ЈНА

Није било лако саградити туристичко-натуристички (ТН) камп на Ади само три деценије након Другог свјетског рата и тик уз границу са тада непријатељским режимом Енвера Хоџе, али директор ондашњег хотелско-туристичког предузећа “Улцињ”, рођени Улцињанин Миодраг Мишко Мировић, није знао за препреке.

Он је добро знао како функционише систем у патрирјахалним срединама уз гвоздене стеге Удбе и војног врха – за ризичну идеју требало је придобити највише званичнике Републике, а потом и сам Генералштаб ЈНА…

“Покојни Мировић био је један од најбољих туристичких радника у бившој Југославији. Био је велики визионар и он је најзаслужнији што туристичко-натуристички комплекс на Ади ове године слави пола вијека постојања”, каже Улцињанин Џелал Хоџић.

Миодрагов син Никола Мировић каже да данашњи посјетиоци тог туристичког комплекса на ушћу Бојане тешко могу да замисле како је Ада изгледала почетком седамдесетих година прошлог вијека.

“Гранично острво је било ненасељено и његова дивља природа служила је као мјесто за одлагање мртвих животиња. Водовода, канализације и струје није било. Граница између Албаније и Југославије била је добро чувана са обје стране јер су односи између двије комунистичке државе и њихових доживотних лидера Јосипа Броза и Енвера Хоџе, благо речено, били компликовани”, каже Никола у разговору за “Вијести”, подсјећајући на улогу свог оца у настанку јединственог кампа на просторима бивше Југославије…

Мировић је на чело улцињског хотелијерског предузећа дошао 1962, у вријеме када је у граду било неколико хотела са доминантно иностраном клијентелом. Са нестварним, иако још невалоризованим ресурсима, Улцињ је добијао обрисе моћне туристичке метрополе, у предвечерју туристичког бума, који ће му се, као неминовност, догодити почетком седамдесетих година…

У то вријеме, туристичка агенција из Њемачке хтјела је да уложи новац за изградњу натуристичког насеља на Ади. Предомислили су се у међувремену и новац уложили у хрватски дио југословенске обале. Сложено је тада било посложити све коцкице у граничном појасу које обезбјуђују јаке војне снаге земаља у недобросусједским односима док су ране из рата још биле свјеже.

Да Ада ипак не остане пусто острво већ постане бренд града и државе, које ће посјетити и канцелар Западне Њемачке Вили Брант, побринуо се управо Мировић. Тада млади туристички радник осјетио је да је тренутак да Улцињ туристима већ тада осим класике, понуди и оно за чим су многи од њих трагали у монденским љетовалиштима широм Европе и свијета – натуристички камп на пустом, ненасељеном острву, уз дивљу, нетакнуту природу, са пјешчаном плажом и чаробним заласцима сунца и далеко од очију јавности, тамо гдје царује тишина.

То острво, за које су знали углавном само мјештани и војска, Мировић ће учинити планетарно препознатим иако су на супротној страни другог ушћа ријеке, само километар-два даље, доминирали застрашујући бункери и војници са дугим цијевима, подсјећајући на затегнуте односе држава.

Мировић се, прича Никола, прво обратио тадашњем предсједнику Скупштине СР Црне Горе Видоју Жарковићу и генералу, народном хероју и делегату у Савезном вијећу Скупштине СФРЈ Данилу Јауковићу.

“Они су, на његову молбу, обезбиједили дозволу Генералштаба ЈНА и дали политичку заштиту пројекту изградње туристичког насеља на самој граници са Албанијом”, каже Никола Мировић.

Мировић је потом обезбиједио кредитна средства од тадашњих београдских банака и ангажовао босанску компанију РО “Криваја” из Завидовића ради изградње монтажних кућица на Ади. Спроведена је струја и водовод из Улциња на острву, а обезбијеђен је био и трајект за превоз туриста на Аду. У реализацију пројекта укључила се и њемачка туристичка агенција “Мирамаре”, која је, будући да се бавила натуристичким туризмом, препознала да пројекат својом вриједношћу превазилази не само државне већ и регионалне и европске оквире. Уложила је око пола милиона марака за изградњу такозваних црних вила са око 100 кревета. Убрзо је постало јасно да то није довољно, па су изграђене такозване бијеле виле и ауто-камп када је на Ади могло да љетује и до хиљаду и по туриста.

“Цијели овај пројекат и његове напоре пратила је малограђанско-партијска критика да је у питању ‘авантуризам’ и ‘уништавање’ предузећа које је добро пословало. Данас то можда дјелује неважно, али у једнопартијском систему је то могло да буде веома опасно. Ипак, мој отац завршио је пројекат у рекордном року. Завршени су сви радови и ТН Ада Бојана отворена је за туристе 1973. године”, прича Никола о дешавањима на Ади о којима свједочи његова мајка Радмила Буба Мировић.

За првог директора натуристичког насеља Мировић је именовао суграђанина Сулејмана Лику. Показало се да је то био добар потез, јер је Лика оправдао повјерење својим радом и способностима.

“ТН Ада Бојана почела је да се развија и шири и након очевог мандата. Од 1973. године па до осамдесетих година постала је позната у цијелој тадашњој Европи, источном комунистичком, али и у западном дијелу континента. Вили Брант, чувени њемачки канцелар и творац “источне политике” која је поставила основе њемачког уједињења, био је најпознатији гост тог туристичког раја. Долазили су и предсједници југословенских социјалистичких влада, банкари. Највише гостију је било из Западне Њемачке, Холандије, Француске, Италије”, прича Никола.

Успјех са пројектом натуристичког кампа на Ади и изузетне организационе способности, Мировића ће касније препоручити за директора Монтенегротуриста. Успјешну каријеру наставио је као предсједник Општине Улцињ од 1982. до 1984, када је изграђен Булевар маршал Тито, данашњи Булевар Скендербега, зграде Дома здравља, Поште, полиције, Ватрогасног, Аутобске станице… Врхунац каријере доживио је када је именован за министра туризма у Влади Бранка Микулића. Након тога, био је на челу Будванске ривијере у њеним најтежим годинама.

“За само годину рада у Будванској ривијери успио је да минус од 18 милиона марака претвори у добитак од два милиона”, сјећа се Никола.

Миодраг Мировић био је и члан организационог одбора Олимпијаде у Сарајеву, добитник бројних признања и награда, међу којима и награде АВНОЈ-а.

Умро је 1996. године у Београду.

Са деведесетим годинама, санкцијама и инфалцијом, стигле су и прве озбиљније невоље за ТН Ада Бојана. Странци, у страху од рата који је бјеснио у окружењу, гости су престали да долазе па се “Улцињска ривијера”, у оквиру које камп послује и данас, окренула регионалном тржишту, Србији прије свих. Упркос девастацији, ТН Ада Бојана “напунила” је 50 година и даље слови за једну од најатрактивнијих туристичких дестинација на Медитерану. И неодољиво сјећа на Миодрага Мишка Мировића, ненадмашног визионара, творца натуристичког импулса у земљи и региону и човјека који је Улцињ и Црну Гору, прије пола вијека, уврстио на мапу најпрестижнијих туристичких дестинација Европе.

Пеликани у Европи у ЗОО вртовима, на Ади уобичајена појава

У ауторском тексту у првом броју Улцињских новина поводом Дана ослобођења Улциња, 26. новембра 1982, директор ТН Ада Бојана Сулејман Лика пише да је ријетко још негдје природа тако чиста и беспрекорно сачувана.

“Мало је још мјеста које је природа обдарила разним врстама биљака и птица и гдје се још може купати у слаткој и сланој води. Ријетки примјери птица, посебно пеликана, распона крила 2,8 метара, које Европа има само у ЗОО вртовима, на Ади нијесу атракција”, пише Лика.

Констатује да је 1973. Ада имала 96 постеља и 300 кревета у насељу Сафари и запошљавала око 40 сталних и 60 сезонских радника. Наводи да је 1974. саграђено још 320 кревета.

Од 1975. до 1980. изграђено је насеље “Бојана Лукс” капацитета 600 кревета, модеран објекат са великим рестораном и другим садржајима површине 2,5 хиљада квадрата. Број радника 1982. био је 300, седам и по пута више него приликом отварања.

“На Ади треба даље градити и проширити капацитете, а посебно обогатити их новим садржајима”, каже на крају Лика.

Умјесто даље градње, само деценију касније, дошли су ратови а са њима и девастација…

Извор: Вијести

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: