Без љубави

Пише: ђакон Павле Љешковић

„Још док је моја ћерка била сасвим мала, примијећивала сам код ње тај психолошки и духовни проблем. У периоду њене адолесценције, водила сам је напоредо и психолозима и свештеницима – духовницима. Међутим, баш нико , сем мене, није увидио њен проблем. Штавише, убјеђивали су ме да ми је дијете сасвим нормално, те да ја, попут многих родитеља, нешто умишљам“ – ријечи су које ми упућује шесдесетогодишња жена дуге , просиједе косе, док ослањајући се на подугачак штап бордо боје, сједи на гумну, у дворишту маинске цркве св. Петке. Прича ми како су се проблеми њене ћерке у наредним годинама и деценијама почели све више манифестовати. Никада са њом није успјела да успостави нормалан однос, какав би мајка и ћерка требале да имају. Никада није имала ни праве пријатеље и увијек је сама себи била сасвим довољна. “

Проблем моје ћерке је у томе што она није у стању да развије дубље емоције према другим људима. Она није у стању ни да воли , ни да мрзи. Самим тим , није у стању да било коме буде пријатељ или , пак, непријатељ.

Тај проблем је постао и другима уочљив када се удала за човјека, са којим се претходно један краћи период забављала. Тај брак је заједница без љубави! Моји унучићи – дјечак и дјевојчица, никада нису осјетили праву мајчинску љубав. Сада су у периоду пубертета и готово никада нису код куће. Некада вежу и по пар дана а да се никоме од нас не јаве и кажу гдје се налазе. За то вријеме, њихова мајка потпуно мирно и безбрижно сједи код куће, испуњавајући своју свакодневну рутину. Њен муж , суочен са недостатком љубави од стране своје супруге, почео је начисто да пропада. Најприје је постао коцкар, да би се убрзо и пропио. И тако ја нијемо посматрам пропаст те породице, немоћна да било шта предузмем“. Прича ми како јој је ћерка већ двадесет година запошљена у истој фирми, те како ни ту није успјела са било ким да се зближи. Свој посао обавља механички, не уносећи у њега било какве емоције.

„Немојте се , оче ђаконе, зачудити ако вам кажем да је моја ћерка и поред свега тога веома религиозна! Долазим из антикомунистичке породице, у којој се увијек постило и ишло у цркву. Међутим, религиозност моје ћерке ми је увијек била одбојна, будући да је у њој превише форме, док суштине готово да и нема. Она толико води рачуна да ли је пост на води или на уљу, те да ли се смије јести риба или не смије. У стању је да сате проводи у супермаркетима, међу рафовима, провјеравајући на кутијама производа да ли исти у себи садрже трагове млијека или јаја. Са друге стране, нема ту ни помена о љубави према Богу и ближњима, нити спремности да се жрвује за друге“. Каже ми да је на божићњем ручку код њих затекла следећи призор: зет је припит спавао у соби. Унучића ни тога дана није било код куће. За све то вријеме, за столом препуним разних ђаконија, сједјела је њена ћерка и потпуно безбрижно обједовала…

Док сам је слушао, размишљао сам о томе како сам и сам упознао у животу неколико особа, које нису биле у стању да воле. Готово увијек је најтеже породицама тих људи, будући да су односи у њима слични онима које је доста вјерно описала жена са којом сам разговарао. Лишени љубави и других емоција, такви људи своје животе проводе рутински, без стреса и нервозе. Међутим, без љубави не можемо наследити Царство Небеско! Јер, како каже апостол, доћи ће вријеме када ће пророштва нестати, језици замукнути, знање престати. Тада ће само љубав остати, јер само љубав “ никада не престаје“(1.Кор.13,8).

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у храму Пресвете Тројице у Старом граду у Будви)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: