Застава, опет

Пише: Емило Лабудовић

Таман се предахнуло од прослава и шенлучења и почео хватати залет за нове радне побједе (како за кога) кад, не лези враже, опет нови стари проблем и камен на који се Црна Гора изнова саплиће као пијан о плот. Застава, и то не било која него „тробојка“. И не било гдје него посред кабинета предсједника Скупштине. Нечувено и до зла бога неевропски, прочетнчки, одјек српско – руског малигнитета према којем је онај изазван Чернобилом мала маца.

Јавност се опет заталасала и експлодирала, ситно ти је онај вулкан на Исланду. Те Андрија опет унижава Црну Гору, те не да јој у Европу, те подастире је Путину и Вучићу, те преконосира Спајића, те… Кад човјек саслуша ове јадиковке и кокодакање одасвуд, започето „јутарњим“ са Тв Вијести, рекао би да је Црној Гори, скројеној Миловим и Ранковој мустри – дефинитивно одзвонило.

Наравно, објективно сагледавање новог Андријиног „атака на про… итд Црну Гору“, (док му се још увијек у „гријех“ пишу Београд и Бањалука), само би изазвало, у најблажој варијанти, подсмијех. Из више разлога.

Прво, Скупштина је, чак и у овој импровизацији грађанске државе, својеврстан „дом народа“ у којем, заједно са осталима, бивствују и представници Срба, па није гријех да се у њему нађе и српска народна застава.

Друго, не стоји ни приговор да се „са тробојком не може у Европу. Јер, Црна Гора је баш са „тробојком“ ушла у Европу још прије 168 година и све вријеме, до времена Мила и Ранка, се вијорила над свиме што је значило државу, њен понос и углед. Као таква, дефинисана је и Уставом из 1905. године, у вријеме кад Црна Гора није била ништа мање држава у односу на овај данашњи државни провизоријум.

Треће, давно су прошла времена кад су се политички простори освајали јуришима, са заставама и заставницима на челу. Ако икад стигнемо до граница ЕУ, то сигурно неће бити на јуриш и на силу, а они који би требало да нам откључају капију сигурно нас неће питати са којим барјаком стижемо. Умјесто што таласамо и таламбасимо заставама и плашимо мечку решетом, мораћемо да завршимо много тога животнијег и важнијег како би се тој Европи представили као достојни њеног друштва.

Четврто, и најважније: са Андријом и без њега, заставобранитељи се коначно морају суочити (и помирити) са чињеницом да је вријеме Милове страховладе и Ранкових експеримената са традиционалним бићем Црне Горе дефинитивно прошло и да смо, додуше спорије него би требало, ушли у период који захтијева „сва права за све и сва права свима“. Па и Србима. И њиховим знамењима. Или, једноставније: суживот „тробојке“ и Ранкове државне заставе. Јер, другачије нити ваља, нити може.

Такође, покушај да се најновије „вијорење“ „тробојке“ поврх Горе Црне, онако од шпонде, набије на нос премијеру Милојку, алузијом на уцјењивачку подршку његовом кабинету од стране ДФ, само је још један узалудан напор оних који су, и политички и лично, давно потонули, да држе главу изнад воде. Јер, ако је овој и оваквој Црној Гори коју су нам, сву у ритама и криминализовану све до Врховног суда, „тробојка“ највећи проблем, срећније државе нема на свијету. Али, неће бити, јер и врапци у овом несрећном вилајету знају, и то именом и презименом, ко нам је све ово вријеме иза нас, држећи руку на срцу и дерињајући се на Секулине стихове, вијорио црни барјак над Црном нам државом.

И зато, ова држава и ова власт, са све Андријом и „тробојком“ који никад неће издати Црну Гору, морају да се ману будалштина из кухиња ДПС и Бошњачке странке, да засучу рукаве и учине све што могу и умију како би државна кола извукли из блата у које су гурнута. А заставе… оне се вију уз славља и побједе, па кад нам се и ако нам се то некад деси, ето згоде да их све завијоримо!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: