Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости

Под изговором истеривања фашистичко–нацистичког окупатора из Србије, почетком октобра 1944. године угазиле су нашу измучено–избезумљену земљу најразличитије војске и „паравојне формације“.

Оне су, заправо, извршиле инвазију, да би Србију ослободиле од саме себе и на послужавнику предале Маршалу из Кумровца и његовим комуно–усташама. Ову инвазију је предводила војска Трећег украјинског фронта којом је командовао совјетски маршал Фјодор Ивановић Толбухин (руски Фёдор Ива́нович Толбу́хин, 1894–1949), после рата проглашен за Хероја Совјетског Савеза и народног хероја ФНР Југославије. Као заслужни ослободилац, совјетски командант је добио и једну улицу у центру Београда.

АУТОР: Драган Р. Млађеновић, НАУКА И КУЛТУРА, среда, 17. јануар 2024.

Моћна совјетска војска Трећег украјинског фронта маршала Толбухина је приликом ослобађања Србије имала у свом саставу готово невероватних 300 хиљада активних и 114 хиљада резервних војника, више од 1600 авиона, више од 500 тенкова и речну ратну флоту од око 80 пловних јединица распоређених на Дунаву од мађарске до бугарске границе. За разлику од Брозових паравојних партизанско–герилских јединица (Шеста личка, Прва пролетерска и друге) или прецизније – за разлику од Титине компартијске партизанске паравојске – Толбухинов Украјински фронт је био права армија, која је за неколико дана глатко и успешно поразила и протерала остатке немачког нацистичког окупатора. Треба нагласити да Титини партизани, без помоћи и подршке ове моћне армије из СССР-а, не би НИКАДА МОГЛИ ДА ПОРАЗЕ И ПОРОБЕ СРБИЈУ. Занимљиво је да је после рата за покриће трошкова „ослобађања Србије“ маршал Толбухин Титу послао рачун на пет милијарди динара. Колега из Кумровца му је каваљерски исплатио сто милиона динара више.(1)

Србија – земља масовних гробница

По тријумфалном уласку у Србију и у Београд, Титини револуционарни ослободиоци (или „шумци“, како су их грађани Србије звали), су се утркивали ко ће „ослобођеном“ народу српском изговорити веће и ружније претње. По сведочењу Душана Биланџића, Србина из Загреба, учесника ових догађаја и Титиног послератног водећег историчара, Маршал из Кумровца је десетак дана по уласку у Београд, на седници Политбироа КП Југославије, својим компартијским револуционарима дао упутства и смернице рекавши: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо ОКУПИРАЛИ!“ Почетком новембра 1944. вршећи смотру пролетерских јединица на Бањици, друг Маршал наставља да прети: „Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости!“ (2)
За освету према некомунистичкој, грађанској Србији применом масовног убијања комунистички „шумци“ су се озбиљно припремали. У својој књизи „Револуционарни рат“ (Лондон, 1980) Милован Ђилас пише следеће: „Пре уласка у Београд утврђени су критеријуми по којима је требало одмах, такорећи на лицу места, поубијати припаднике недићевских и љотићевских формација“.

И заиста, „ХОЋЕ СЕЉА И ДА СТРЕЉА“. Убијали су дивље, редом, без суда и пресуде. Само у току једне ноћи крајем новембра 1944. „ослободиоци“ су убили 105 угледних Београђана: министара, професора Универзитета, официра, индустријалаца, глумаца, сликара… Послератна Државна комисија за масовне гробнице утврдила је да у Београду и широм Србије постоји око 200 таквих масовних и још увек неистражених гробница!
Громада из Кумровца и доживотни председник социјалистичке Југославије не би никада стекао такву силну моћ и власт, да му у том успону на престо нису пружили помоћ и пуну подршку Александар Лека Ранковић или партизански друг Марко (1909–83), први човек после Тите, Милован Ђилас звани Ђидо (1911–95), трећи човек шумског штаба и творац црногорске нације(3), Слободан Пенезић Крцун (1918–64), голобради убица из Ужица, и други српски шумски борци и комунисти подгузно груписани око свог Маршала.
У једном јавном наступу у ослобођеном Београду крајем 1944. Ђидо је узвикнуо: „Србији није пуштено довољно крви!“ А друг Крцун, егзекутор и крвопија сопственог народа, изјављује: „Превише је Срба остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо“.(4)
Тада су у Србији испевани горки стихови „Дошо гоља до пиштоља/ Хоће сеља и да стреља!“
„ОЗНА ликвидирала без Суда неких 33.000 људи!“
А када су револуционари и ослободиоци 3. децембра 1944. ушли у Чачак, истога дана почињу хапшења највиђенијих грађана овог града – свештеника, лекара, предузетника, трговаца, занатлија… Исте ноћи почињу дивље ликвидације у градском парку. Осим стрељања, комунисти су вршили разна, ако се тако може рећи, ритуална убијања у усташком стилу: маљем, будаком, секиром, пајсером, чекићем… И тако сваки дан.(5)
„Падамо од умора, по цео дан и целу ноћ стрељамо људе. Лично за пример и без много провере стрељао сам ту поред Мораве најмање стопедесет људи. У Краљеву, у зимско доба ми смо стрељали у подруму ОЗНЕ. Нисмо могли да их вучемо, па смо их једног преко другог ређали у једном склоништу, а оно хладноћа, цича–зима, тела им смрзнута. Када смо напунили то склониште, бацили смо бомбе да падну дрвени носачи, па све затрпамо и заувек предамо забораву. Данас је ту зграда у којој живи 500 људи, а нико не зна колико је невиних људи, искрених демократа, уграђено у њене темеље, САМО ШТО НИСУ БИЛИ ПО УКУСУ НАС КОМУНИСТА“.(6)

Александар Лека Ранковић, партизански друг Марко, други човек револуционарне власти после Маршала, први човек ОЗНЕ (скраћеница за „Одељење за заштиту народа“, основане 13. маја 1944) и УДБЕ (скр. за „Управу државне безбедности“, формирана 13. марта 1946), и носилац бројних највиших функција друге, Федеративне народне републике Југославије, у свом експозеу одржаном педесетих година прошлог века, дао је извештај да је само од октобра 1944. до маја 1951. кроз затворе и разна друга мучилишта и логоре (најсуровији су били логори у Дечанима, Славковици код Љига, Книћанину, Забели, Голом и другима) ПРОШЛО 3.667.770 ГРАЂАНА. А ТО ЈЕ ВИШЕ ОД ЧЕТВРТИНЕ УКУПНОГ СТАНОВНИШТВА ТАДАШЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ.(7)
Добривоје Томић је имао десет година када је без било каквог суда убијен његов отац Душан, предратни индустријалац из Бољевца. Једног фебруарског дана 1945. јављено им је да не треба више да долазе у посету.

„И онда смо ми дошли, понели смо свеће да запалимо, међутим тамо смо нашли Ознаше који чувају то место где је масовна гробница. Наравно ту сам видео колце и летве неке крваве и жице како су били везани. Ужас један шта сам доживео“, присећа се Томић.
Научни сарадници Института за савремену историју у Београду, др Срђан Цветковић и др Немања Девић последњих двадесет година су темељно истражили злочине агената ОЗНЕ над српским грађанством. Резултате својих истраживања објавили су у књизи „ОЗНА – Политичка репресија у Србији 1944–1946. – документа“ (Catenа mundi и Институт за савремену историју, Београд, 2019). На основу документације коју је БИА од 2004. до 2012. године проследила надлежним архивима, аутори осветљавају организациону структуру и деловање ОЗНЕ према српској грађанској класи у првим годинама револуције. Документа тајне полиције верно и објективно сведоче о томе колико је грађана Србије у то време затворено, малтретирано, протерано и ликвидирано (убијено). Истраживањем доступне документације Цветковић и Девић су, дакле, открили да је ОЗНА, за три године свог постојања (1944–46), у првом револуционарном налету и заносу, БЕЗ СУДА И ПРЕСУДЕ (што значи ДИВЉЕ или ДИВЉАЧКИ) ЛИКВИДИРАЛА НЕКИХ 33.000 ГРАЂАНА СРБИЈЕ. Нешто касније су установљени тзв. Народни судови, па за ликвидиране по писаној пресуди ових „судова“ постоји писана евиденција, која је омогућила да истраживачи прецизније утврде број тих жртава.
По тој непоткупљивој документацији и статистици смрти, жртве поратних идеолошких чистки у којима су Срби комунисти убијали Србе некомунисте (што је на неки начин продужетак СРБОЦИДА), налазе се по броју, истина, далеко иза усташких жртава, али раме уз раме са немачким.(8)
Подсетимо се, друг Марко је за делатност његове УДБЕ дао прецизан податак да је од октобра 1944. до маја 1951. кроз затворе и разна друга мучилишта и логоре ПРОШЛО 3.667.770 ГРАЂАНА!!!(9)
Мислим да овим чињеницама и подацима о злочинима врлих шумских „ослободилаца“ није потребан посебан коментар.

НАПОМЕНЕ:
• Перо Симић, „Србија земља необјашњива“, стр. 92–107.
• Мирослав Тодоровић, „Судија смрти, истина о суђењу Дражи Михаиловићу и његовој ликвидацији“, Београд, 2015, стр. 38.
• „И кад смо већ код Црногораца, да кажем да је Милован Ђилас, после силаска с власти, остао Црногорац завичајно, али не и национално. О томе се расправљао са оптуженичке клупе са својим судијама и тужиоцима и то га није мало коштало. Да је остао Црногорац, верујем да би нашли начина да га по тој основи ставе под неки заштитни кишобран као `националну вредност` као што су то чинили у неким другим случајевима. Један од кључних црногорских функционера звао га је на разговор и отворено споменуо такву могућност. Ђидо није хтео поштеде по ту цену додајући да је црногорска нација идеолошки изум и да он то најбоље зна.” (Матија Бећковић, „Није био идеолошки писац”, НИН, 30. 3. 2006)
• Горан Лазовић, „Погледи“, спец. издање бр. 1, Крагујевац, 1991, стр. 169.
• Миломир Јовановић, „Злочин без казне“ (рукопис);
• Миломир Марић, „Исповест Ратка Дражевића, начелника ОЗНЕ у Чачку 1945. о стрељању после завршетка рата 1944. у Чачку“ („Дуга“, мај 1988)
• Др Радојле Маркићевић, „Затирањем српског постојања комунисти писали историју“, Београд, 2022, стр. 352–354 и 361.
• Catena mundi.rs
• Др Радојле Маркићевић, исто, 361.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: