Декларисани атеиста у улози црногорског црквотворитеља

Као последњи покушај трајног устоличења, при крају свог тридесетогодишњег владања, Мило Ђукановић је на партијској конференцији најавио обрачун са Српском православном црквом у Црној Гори. Озваничио је наум да његова Демократска партија социјалиста буде та која ће невладину организацију, регистровану у цетињској полицијској станици, устоличити као Црногорску православну цркву (ЦПЦ).

Веровао је да ће партијским устројством протерати или обесмислити постојање вековне, канонске Српске православне цркве (СПЦ), која је Црну Гору уздигла на духовни, верски и државнички пиједестал.

Ђукановић је партијским истомишљеницима обећао срећнију будућност црногорског друштва, како је казао, формирањем и снажењем црногорске аутокефалне цркве.

„Радићемо на снажењу црногорског идентитета, неке важне кораке смо на том плану већ остварили, остао је још један важан корак којим ћемо такође исправити тешку неправду учињену Црној Гори на почетку 20. века, а то је обнова црногорске аутокефалне цркве. Допадало се то некоме или не, на томе ћемо предано радити”, поручио је Ђукановић.

Није очекивао да ће га управо ова изјава коштати даље политичке каријере, јер је настојање Ђукановића да легализује НВО ЦПЦ и посебним Законом о верским заједницама отме имовину Српске православне цркве на начин што ће један део бити поклоњен НВО ЦПЦ, а преостала имовина ће бити проглашена државном.

Најавом, односно наумом Ђукановића био је запањен тадашњи митрополит Српске цркве у Црној Гори Амфилохије, који је обновио и саградио преко 450 божјих кућа и тадашњем председнику државе Ђукановићу казао да је „то први пут да декларисани атеиста ствара цркву”.

Правни експерти су тада оценили да је „председник Црне Горе Мило Ђукановић ушао у зону кршења црногорског Устава, али и истовремено да изјава има елементе изазивања мржње”.

Да је НВО ЦПЦ веома лоше прихватила део народа, они који себе сматрају Монтенегринима и следбеници идеологије Секуле Дрљевића Штедимлије, било је јасно од првог тренутка њеног формирања, а посебно на недавном ложењу бадњака на Цетињу кад су јаке полицијске снаге једва успеле да раздвоје присталице НВО ЦПЦ, која сада има двојицу „владика”, али им је иста имовина и каса.

Да је дошло до раздора међу присталицама Михаила Дедеића, јавност се уверила на јубиларну, тридесету годишњицу обнове Црногорске православне цркве (ЦПЦ) на Цетињу, 3. јануара, приликом ложења бадњака, када су присталице њихове цркве, односно досадашњег митрополита Михајла, покушале да групи млађих свештеника предвођених епископом Борисом оспоре право налагања бадњака.

Тога дана више стотина грађана који подржавају епископа Бориса Бојовића, акламацијом су га, скандирајући „живио владика” и „Достојан”, прогласили митрополитом, док су за досадашњег Михаила Дедеића навели да се услед старости и смањене активности повлачи у пензију.

Занимљиво је да ова црква, регистрована у полицијској станици, није била организатор божићних свечаности, већ је, по узору на ДПС, Општецрногорски збор.

Дедеић је скуп и „пучистичку-церемонију” назвао „пропалим политичким митингом, без легалитета и легитимитета”.

„Пуч на Цетињу представља гажење Устава ЦПЦ. Уличним митинзима се не може смењивати митрополит и бирати нови поред живог и здравог поглавара. Овог тренутка укидам свештеничка права епископу Борису и свештеницима који су подржали церемонију.”

За првог поглавара ЦПЦ изабран је 1993. године Антоније Абрамовић, који је до тада био свештеник у Северној Америци. По избору нашао се на мети медија под контролом ДПС-а, који су писали да га је Удба инсталирала, односно повратила у Црну Гору да буде „верни распоп”, који је то звање добио чим се прихватио неканонске улоге у НВО ЦПЦ. Након његове смрти, за митрополита ЦПЦ изабран је Михаило Дедеић 1997. године. Црногорску православну цркву, канонски, није признала ниједна званична православна црква.

Следбеници црногорске цркве од имовине имају уписан Владичански дом на Цетињу, гдје јој је седиште, и капела на локалном гробљу.

Сва истраживања јавног мњења протеклих 30 година потврдила су да ЦПЦ има између 10 и 15 одсто присталица, док је уз Српску православну цркву више од 70 одсто. Верници СПЦ црногорску називају „сектом”, „неканонском и непостојећом”, „лажном црквом”, а Дедеића „распопом”.

„Расколничко свештенство” црногорске цркве СПЦ деценијама називају „окупаторским”, „великосрпским пројектом”, да је Митрополија СПЦ у Црној Гори „филијала” Београдске патријаршије чији је циљ „посрбљавање Црногораца”.

Већински православни народ је величанственим литијама показао да је само СПЦ њихова духовна колевка, а њени храмови једине божје куће у којима исповедају православну веру.

Извор: Политика/Новица Ђурић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: