Једна послератна прича

Пише: Небојша Јеврић

Седимо поред ватре у бувљаку. Мој ратни друг и ја.Чекамо зору. Синоћ смо седели у кафани. Остали смо до фајронта. Кафана је радила целе ноћи. Славиша келнер у „Лудој кући“ ми је оставио кључ. Да сачекамо зору. Он је први купац књига које донесу Цигани на бувљак.

Писац је у покушају. Његове на старој машини одкуцане рукописе нису хтели ни да читају надувени белобеоградски уредници. Изгубили су му, бацилли у смеће ретни роман који је годинама писао.
Зашто га није донео мени. Да потражимо неког ко би му помогао. Било га је стид. Нема купатилио. Нема мој број. Мало смрдуцка. Како да ме пронађе у оволиком граду. Ја сам пронашао њега. Познавалац књига. Књиге које су дјеца избацила из кућа, ником потребнме библиотеке продају се на бувљаку. Он их купује за ситне паре,и ујутру носи на продају антикварима. Оно што не купе антиквари продаје на Бајлонијевој пијаци.
Срео сам га у блоку. Изнајмио је гаражу и спрема се за сајам књига. Избацила га је газдарица из стана и сад се спрема да се пресели у гаражу. Али нема мјеста од књига.

Сви га на бувљаку познају И он познаје све на бувљаку. Како ко стигне са књигама долази прво до њега.

Вуче торбе са књигама по аутобусима. Био је библиотекар у Сарајеву.

Мој ратни друг ми прича, упорно као зубобоља, и никог не чује и никог не види, он је још у деведесет другој, он се још није вратио из рата:

“Сећаш ли се како смо певали смо у запаљеној балканској крчми:

“Не тражимо ништа ново,

само царство Душаново.”

Сви наоружани, пуцали смо у кров који је горео. Са запаљене греде чуло се мјаукање мачке.

Крчмар није хтео да нам да пиће без пара, па смо га везали за шљиву, изнели пиће у бели комби који су браћа Поповићи запленили на Добрињи и запалили кафану.

Избезумљена од страха, мачка је остала на запаљеној греди.

Пуцали смо у пламен.

Игор Рус се већ комирао.

Попио је одједном половину флаше вотке.

Пуцао је из “цеце”,( пушкомитраљеза који је добио име по фолк звезди) у небо, вриштећи: ”Муслиман, муслиман јебат своја мат.”

Имао је на глави зелену траку на којој је била исписана молитва светом Пантелејмону.

Крчма и није била нека крчма. Склепана од дасака, имала је само једну предност. Налазила се двеста метара од прве линије.

Највредније у њој било је пиће које смо уредно спаковали у комби.

Газдица је плакао.

“То ми је све што имам!”

Ми смо имали још мање од њега.

Куповали смо пиће док нам није нестало пара, онда смо покупили све пиће, запалили кафану.

Зато што се бунио. Зато што није хтео да пева довољно гласно. И зато што је шупак. Јер само се шупци извлаче и праве паре док земља гори. А ти знаш њих, шупке смо мрзели више од Балија и Усташа. Више од кише која је без престанка падала. Спавали смо под најлонима већ месец дана. Живели смо без наде али и без очаја.”

Негде у даљини видели смо светла хотела “Европа”.

Он и ја нећемо тамо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: