Операција пресађивања ампутираних пипака ДПС хоботнице

Организована криминална група, која је три деценије дјеловала под именом ДПС-а разбијена је на фрагменте од којих су неки у међувремену промијенили партијске дресове како би се пацовским каналима и преко владајућих партија поново инфилтрирали у државне институције.

Слутња да до потпуног демонтирања монструозног система власти и промјене његових кључних носилаца ипак неће доћи, обистинила се на примјеру кадровске политике у институцијама које треба да имају водећу улогу у промјени менталитета и исправљању друштвених девијација. Да кадровска политика нових владалаца не слути на добро показало се на примјеру екс-министарке Маше Влаовић која је постављена на мјесто замјенице директора, иначе фиктивног Музеја савремене умјетности који не испуњава међународне критеријуме. На положај своје замјенице Влаовићку је именовао актуелни директор те институције, Владислав Шћепановић, који се на том мјесту својевремено нашао као намјештеник управо Маше Влаовић.

То није једина „чаролија“ кадровског зачараног круга који рециклира Машу Влаовић и њој сличне кадрове са новим партијским дресовима, али старом идеолошком ћуди прогонитеља политички неподобних, али способних и честитих људи. Треба само подсјетити на списак успјешних и признатих стваралаца, теоретичара, истраживача и руководилаца које је отпустила Маша Влаовић док је била Министарка културе: Андрија Радуловић, мр Милорад Дурутовић, мр Младен Загарчанин, проф. др Илија Лалошевић, Марко Баћовић, Јелена Божовић, Игор Ракчевић, Јован Маркуш…

Провјерени кадрови старог режима, не само да нису лустрирани или санкционисани већ су волшебно рехабилитовани и амнестирани. Рекло би се да је у току операција пресађивања ампутираних пипака ДПС хоботнице.

Такав је примјер и извјесна Добрила Влаховић, брутални апаратчик ОКГДПС која је сада генерална директорица Директората за културну баштину или, рецимо, најбоља пријатељица Маше Влаовић, Милена Мијовић Дурутовић, познатија као „златна кока“ која је римском Папи на поклон уручила јаје, њених руку „умјетничко“ дјело. Именоване ДПС-ове “белај коке”, како би рекли староподгоричани, настављају да ведре и облаче у нашим институцијама, на штету тих институција и друштва у цјелини.

Намјештења особа сумњивог моралног и интелектуалног интегритета, и са несумњиво компромитујућом идеолошком анамнезом свједочи о нечијој амнезији или о срачунатој амнестији у циљу склапања дијаболичног пакта који ће докусурити криминалом и корупцијом већ довољно девастирано црногорско друштво.

Намеће се питање, зашто се овај зачарани круг кадровске политике и даље окреће, газећи преко моралних и правних норми, преко честитих и образованих људи, преко изборне воље црногорских грађана који очајнички жуде за правдом и истинским промјенама система вриједности? Такво питање себи није поставила новоизабрана Министарка културе и медија. Умјесто тог питања, она поставља опскурне кадровске типове из бившег режима, каква је Марија Томовић која је била тајница Рашка Коњевића, некада првог црногорског пендрека, а која сада обавља функцију главне тајнице и, наравно, полицајке у „тоги“ у Министарству културе и медија Тамаре Вујовић. По свој прилици, стара Тамарина романтична љубав из Херцег Новог према ДПС-у зборава нема. Емпатична и према кадровима ДПС-а болећа физитерапеуткиња на челу Министарства културе и медија рачуна на њој познату сервилност старих ДПС кадрова, или се ради о нечему још опаснијем?

Њен примјер кадровског милосрђа према пипцима хоботнице слиједи и прва дама Министарства просвјете којој је Раба Хоџић, иначе знаменита белведерска првоборкиња из Крушовог ждријела, била сасвим прихватљиво рјешење за мјесто директорице Завода за школство. Сличне идеолошке сорте је и Марија Гошовић која је посађена на „сунчано“ мјесто Директората за средње образовање, на велико задовољство Зоје Бојанић, доскорашње ДПС-ове главне просвјетне раднице-ударнице. Поврх свега, идеолошка блискост ДПС октоподу награђује се не само овим и сличним намјештењима, већ и државном наградом „Октоих“ коју је недавно уграбила професорица физике из никшићке гимназије. Лауреаткиња „Октоиха“ је због идеолошке блискости са октоподом својевремно ускочила у учионицу након што је из ње избачена храбра и честита професорица Марија Лалатовић која се солидарисала са професорима српског језика у вријеме почетка његовог прогона. Тај прогон наставља се и данас, овога пута у виду игнорисања интелектуалаца који би својим знањем и моралношћу могли да допринесу напретку ојађеног црногорског друштва.

Шта рећи, него да је нашој култури и медијима, нашем образовању и просвјети, нашем друштву у цјелини, заиста потребан цијели конзилијум терапеута, али терапеута са идејама и вриједностима, и наравно са људима који их могу спровести у дјело. У противном, амнестија ОКГДПС кадрова могла би да буде најава спонтаног или интенционалног пактирања са идеолошким системом који се ослањао на ликове из злогласне Скај апликације.

Најтежи облици морбидности система бивше власти озбиљно пријете да рецидивирају у новој власти и то у још патогенијем облику. Одсуство друштвене одговорности или „недостатак политичке воље“ као еуфемизам за саучесништво показатељ је неизљечиве „мувље памети“ појединих политичара из актуелне власти.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: