Проф. Синиша Шешлија о књизи Рада Лаловића: Памтим да бих постојао

Пише: проф. Синиша Шешлија

О ПАМЋЕЊУ И СЈЕЋАЊУ КАО УСЛОВИМА ОПСТАНКА

(Раде Р. Лаловић, Памтим да бих Постојао, Институт за српску културу, Никшић, 2023. г.)

Књига под насловом Памтим да бих постојао, аутора Рада Р. Лаловића, је заиста специфична и посебна у сваком погледу. За Лаловићеву књигу се може рећи да је уједно и збирка есеја, збирка књижевних критика појединих дјела, али и методолошки приручник у настави књижевности. Било да је сагледавамо као збирку есеја или као методолошки приручник у настави српског језика и књижевности, књига испуњава основну намјену и функцију а то је да помогне у развоју једне нове врсте књижевности код нас Срба, књижевности његовања и чувања културе сјећања. Да бисмо је што боље сагледали и разумјели, треба да , на самом почетку, освјетлимо појам култура сјећања. То је, бар у домену наставе српског језика, однедавно уведен модул у изучавању књижевности како у основним тако и средњим школама Републике Српске. Покушај или љепше речено настојање да се стане на крај хотимичном или нехотимичном његовању, како сам Лаловић каже, култури заборава. Оног великог историјског заборава који је српски народ његовао већи дио 20 вијека, вијека ратова, вијека крви и смрти, и вијека највећег страдања српског народа од како постоји. Поготово је то потребно данас, у овом безумном времену када се преправљају и исправљају или чак безочно краду историјски подаци , па чак се и комплетна прошлост одређених народа исправља и преправља. Наше није да одговарамо на питања ко то ради и због којих циљева и за чије интересе, али нам је циљ да у свјетлу данашњице укажемо да значај једне овакве књиге. А ова књига се искључиво бави тематиком страдања српског народа кроз историји, с посебним освртом на Први и Други свјетски рат као и страдање Срба у Отаџбинско – ослободилачким ратовима при распаду бивше СФРЈ. О томе аутор наводи многе историјски непознате чињенице и посебно указује да српски народ није страдао само од руке злочинаца за вријеме рата, него и од руке оних који су били на власти, комунисти и титоисти, за вријеме мира. И све то, о чему пише аутор, има за циљ само једну мисао и једну идеју, а то је – развијање свијести о потреби развијања личног и националног идентитета и одбрана истог.
У ауторовој биографији јасно стоји одредница да је дуго година, чак од 1993. године, радио на мјесту надзорника за наставу српског језика и књижевности. Бавити се више од 25 година преданим менторским радом и праћењем квалитета наставног процеса српског језика значи стећи огромно, неизмјерно искуство рада у настави, наставном процесу. Значи до сржи бити упознат са планом и програмом предмета кога многи уврштавају у национални предмет. ( Још увијек није успостављен такав однос према настави матерњег , срспког језика и историји, али се искрено надамо да ће што скорије бити.). Значи знати све мане и недостатке наставног плана и програма, све оно што га непотребно оптерећује, али и све оно што би требало да се нађе у једном таквом програму а тога нема. Овај мало дужи увод, читалац ће схватити уколико пажљивије прочита сљедеће реченице у Лаловићевој књизи:
„У разговорима које смо у то доба водили са великим бројем професора и из школске праксе, и са универзитета сазнали смо поражавајуће чињенице да скоро нико не зна ни за једно поетско остварење са темом страдања у Јасеновцу, у Јадовну, у Пребиловцима, у херцеговачким и личким јамама, у Пивским Долима, у Велици на Чакору, у Старом Броду на Дрини и тако редом. Знало се само за Десанкину Крваву бајку и за Горанову Јаму. Ријетки су знали за још покоју пјесму и пјесника који је поетски свједочио о српском страданију. Одговори су били: Незнам. Нисам се тиме бавио; и слични.“ (стр. 119-120).

Ето, дакле одговора. Као наставник, па надзорник, па књижевни критичар, па пјесник и књижевник, Лаловић је и те како добро упознат са свим тешкоћама са којима се сусреће сваки наставник српског језика када дође у додир са дијелом НПП-а званим Култура сјећања. Сам аутор каже како се тај дио плана реализује само у завршним разредима основне и средње школе на територији Републике Српске и да је поприлично нов, однедавно уведен у наставу матерњег језика. Са муком и тешкоћама га реализују и много искуснији наставници, а о почетницима да и не говоримо. Сусрећу се са мноштвом проблема. На који начин и како приближити ученицима наставни материјал препун ужаса почињених недјела над српским народом? Како то све предочити ученицима који о томе не знају скоро па ништа? Како их заинтересовати за такве часове књижевности када ученици уопште не читају, а камоли ове људском разуму, а посебно дјечијем тешко схватљиве теме? Гдје наћи помоћ? Ко је о томе нешто писао? Гдје је то објављено? Питања много а ниоткуда помоћи. Знајући све то, Лаловић ће објавити својеврсну антологију књижевних дјела која говоре о страдању српског народа . Та антологија је објављена под називом Пред сјенима српских мученика. Умногоме је помогла у реализацији садржаја модула Културе сјећања. И у тој књизи, Лаловић је објавио већи дио текстова књижевне критике и могућих начина интерпретације истих у настави. У овој књизи, Памтим да бих постојао, Лаловић иде и корак даље. Не само да објављује критичке текстове пјесама које говоре о страдању српског народа, него и приказује на који начин се може систематски организовати извођење наставе Културе сјећања. Из свог богатог рада и искуства као надзорник, Лаловић црпи идеју на који начин и како треба систематски организовати извођење овог дијела наставе српског језика. Из прочитаног и предоченог јасно се види колико пажње и труда је Лаловић унио у овај дио своје књиге. Предано, јасно, прецизно, методолошки врло прихватљиво, аутор предочава план проучавања модула Културе сјећања са јасном поруком: Култура сјећања или да кажемо памћења треба да постане основни дио, нуклеус око кога се окупља настава српског језика и књижевности али и историје. Најважнији дио учења када су у питању тзв. национални предмети. И, с правом тврди, једини прави могући пут како да код наших најмлађих, ученика, развијемо и пробудимо потребу изградње личног и националног идентитета.

Који је то пут и који је то начин?

Аутор каже да је заједно са осталим наставницима и професорима посјетио јеврејски нацинални институт Јад Вашам и упознао се са начином како јеврејска заједница његује културу сјећања, тзв.Холокауст. Поучен тим искуством, по повратку у нашу Републику Српску, Лаловић започиње опсежне припреме и истраживања на који то начин и како и ми , Срби, можемо направити и урадити нешто слично. Она његова реченица да готово нико ништа не зна или се није довољно интересовао за такву врсту књижевности, књижевности страдања Срба и више него јасно показује са каквим се све потешкоћама и мукама сусрео аутор и његови малобројни сарадници. Схвативши да ми Срби мора да научимо да памтимо да бисмо постојали и опстали на овим просторима, Лаловић ће се ухватити у коштац са свим тим потешкоћама а као резултат свега тога јесте и ова књига. Књига у којој на првом мјесту као начин пробуђивања свијести о потреби имања личног и националног идентитета јесте породица. Она основна ћелија сваке људске заједнице. Породица на чијој снази и трајности опстаје српски народ на врлетима Блакана толико много година, вијекова, миленијума. Управо на тој чињеници, о снази породице, аутор заснива свој систем проучавања ове врсте књижевности. Не само у завршним разредима основне и средње школе него у сваком разреду основне и средње школе. Започети са препознавањем идентитета, прављењем породичног стабла код млађих разреда основне школе, очувањем традиције и обичаја, а а звршити са јасно реализованим и успјешно спроведеним исходима наставе:
• ученик зна о својим прецима, о њиховој судбини, о својим обичајима и традицији. Не само да зна него их и поштује и слиједи.
• зна на којим је то све мјестима страдао његов народ, његови преци,
• зна зашто је страдао његов народ,
• зна ко су они који су чинили страхоте према њговим прецима.
• Зна и памти да се не би поновило
Да би се ти исходи постигли, Лаловић нуди читав један и по ширини и дубини методологије разрађен приступ. На поприличном броју страница, Лаловић ће понудити бројна рјешења, приједлоге, па чак и екскурзијска путовања. Јасно је и више да је аутор врло добро проучио модел како то ради јеврејска заједница и да сличан модул препоручује и за наш школски систем. Иде чак и корак даље, па јасно каже да није довољан број редовних часова наставе него да се добар дио ових активности и рада може реализовати на часовима тзв. ваннаставног садржаја (секције, клубови читалачки и истраживачки, ученичке драмске групе и сл). Аутор даље наводи и могући списак свих мјеста страдања које је неопходно посјетити у оквиру предвиуђених екскурзијских путовања и излета. Више је него примјетна жеља и настојање аутора да се мотивишу не само наставници у основним и средњим школама него и ученици и да се окупе у један заједнички систем чији је циљ развијање свијести о потреби знања о личном и националном идентитету. Чак се може рећи да се оваквим системом може говорити и о двострукој улози ученика, као ученици у школи и као учитељи у својим породицама. Сигурни смо да се , посебно код млађих основаца, може говорити и о укључивању породице, и уже и шире, у истраживачке задатке, а самим тиме и појачано интересовања за садржаје наставе Културе сјећања. А то све има за циљ укључивање шире друштвене заједнице у реализацију овог дијела наставе, а онда то само по себи постаје и један већи и шири круг дјеловања како појединца тако и цјелокупне заједнице. А све те активности воде као једноме – буђењу из заборава и започињању сјећања на своје претке. Једном ријечју може се казати – Памтимо да бисмо постојали. Можемо слободно и рећи да бисмо опстали.
Није само методологија извођења наставе садржај ове књиге. На великом броју страница, Лаловић ће посветити довољно пажње свим пјесницима и књижевницима који су путем својих стихова и реченица указали на тешкоће и страдања кроз која је пролазио, па чак и кроз која пролази наш, српски род. Подсјећа нас на Андрићев роман На Дрини ћуприја и указује да нас наш непријатељ никада, ама баш никада није штедио и није био њежан према нама. Од далеког данка у крви, анексије БиХ, увођења калајевштине, злочина Првог свјетског рата, ужаса Другог и на крај, распада бивше СФРЈ и ратова у Хрватској, БиХ и Србији – КиМ, Лаловић ће нас, руку под руку са величинама наше књижевности: Андрићем, Десанком, Петровићем, Дучићем, Шантићем Раичковићем, Бећковићем Ногом, Ђогом провести кроз ходнике тешкога страдања српскога народа. Овој плејади књижевних величина придружиће се и они новији, модернији, можда широј књижевној јавности и мање познати, али не мање вриједни: Милан Ненадић, Мирослав Максимовић, Анжелика Николина Кучинар, Дејан Гутањ, Лука Цицмил, Горан Врачар, Обрен Говедарица и многи други. Сви они говоре, пишу, запјевају о једном истоме, тешком страдању српског народа и то само зато што је православан, што воли слободу, што је истинољубив и праведан. Говоре о тешким турским временима, разним кулуцима и даџбинама, о данку у крви. Говоре о настојању да се потисне, посебно из БиХ српски језик и српско име, о временима шуцкора и њихових злочина. Посебно болан је Други свјетски рат када су размјере усташких злочина изненадиле чак и њихове учитеље и менторе, италијанске и њемачке фашисте. Ријечи Анжелике Николине Кучинар
И ево ја молим се за опрост Богу
Али Јасеновац вам никако опростити не могу.
(Према: Српска поезија страдања и патње, Раде Р. Лаловић)
јасно говоре о том непреболу српскога народа.
Посебан осврт је направљен када су у питању злочини које су над српским народом чинили припадници комунистичке власти у тек ослобођеној држави. Да би то било што јасније и што разумљивије читаоцима, аутор се потрудио и понудио чак и документа тадашње власти која недвосмислено указују да једну огромну превару када је у питању однос комунистичке власти према Србима. Пјесме Пасје гробље Момира Војводића и Роса сузна Рада Р. Лаловића аутентично свједоче о тим страдањима. Поново заварани, поново наговорени да заједно са злотворима граде заједнички државу, Срби су прихватили ћутање и заборав као начин изградње братства и јединства. Чак су и црквени великодостојници били изложени терору и прогону од стране комуниста,а Срби су и на то ћутали. Лаловић у овој својој књизи указује којом је цијеном плаћано то братство и јединство, та држава самозаваравања, бар када су у питању Срби. Можемо је слободно назвати и државом Самозаборава јер су Срби пристали да забораве и одрекну се, бар на једно вријеме, свих својих мученика из Глине, Шурмановаца, херцеговачких и далматинских јама, Пребиловаца, Старог Брода, Јасеновца и многих, многих других мјеста страдања Срба. Да нам се због заборава дешава исто, јасно указују стихови Младена Јанковића из пјесме Јасеновац (1995):
Погледај ме, брате, ја сам онај исти,
погледај док можеш и имаш чиме,
и деда је твој био ми на листи,
онај по коме дадоше ти име.
(Према: Српска поезија страдања и патње, Раде Р. Лаловић)
Тај наш олаки заборав, то олако прелажење преко жртава која нас је много пута у историји коштало је и повод да Лаловић посебну пажњу посветити пјесницима и пјесмама који говоре страдању Срба у Отаџбинско – одбрамбеном рату 1992-1995 у БиХ, а посебно о граду Сарајеву. Можда најбољу слику тог страдања нуди пјесма Дејана Гутања, Сарајево и онај стих
Молим те Боже, дапрођем кроз сваки лепи град
Само не дај ни у сну да прошетам Сарајевом.

Кроз све своје текстове, без обзира да ли су методолошке или књижевно – критичке аутор провлачи једну мисао и један циљ. А то је буђење српског народа из дубоког сна и схватање да смо без његовање културе сјећања и без памћења наше прошлости осуђени да нам се та прошлост понавља. Зато никога не треба да изненади натпис на споменику у Старом Броду гдје са стране пише : Опростите нам што смо ћутали 65 година. Или када се прочитају текстови који говоре о прогону црквених великодостојника (Кад Јоаникије раздани апсану). Из истог разлога у овој књизи уврштена је и поезија која говори о страдању српских војника на Кошарама, том новом Косову нашег народа. Почети се присјећати своје прошлости, својих мученика, не заборављати их, не одбацивати их у запећке наше књижевности, не дозволити да труну разбацани и раширени по разноразним штампаним и електронским књигама и часописима.
Дакле, аутор једноставно жели да све нас, и наставнике и професоре и ученике, све будуће читаоце упозна са великим бројем књижевника који су својим дјелима свједочили и свједочео болу и патњи српског народа.Да укаже на чињеницу да су та дјела, посебно она настала у 20.вијеку била помало скривена, уклоњена од очију јавности. Знајући да су та дјела раштркана и разбацана по многим што штампаним што електронским књигама и часописима, Лаловић нам пружа могућност да их пронађемо у цјелини, на једном мјесту. Тако да нам ова књига уједно дође и као збирка књижевних текстова, махом пјесама које говоре о страдању српског народа.
Све ово, аутор ради са јасним циљем – жели се помоћи да се такви књижевни текстови на правилан и лако схватљив начин реализују на часовима са ученицима. Без обзира што ова књига није само методолошки приручник, она и те како јасно и прецизно указује на пут којим треба поћи да се правилно схвате и протумаче ова књижевна дјела. Сам аутор каже да само добро припремљен и знањем наоружан наставник може на правилан начин изнијети сву тежину наставног процеса када је у питању ова врста књижевности. Нимало није једноставно ученицима говорити о страхотама и ужасима усташких покоља српског народа и њиховог нечовјечанског поступања са жртвама. Уколико наставник није довољно упознат са свим чињеницима и историјско – друштвеним околностима, посртања, погрешна и површна тумачења су сасвим извјесна. Знајући то, годинама радећи као надзорник при РПЗ-у Републике Српске, аутор се постарао да да више него довољног почетног знања и података својим колегама, наставницима. А исто тако и ученицима, онима који се више заинтересују за ову тематику. Наравно, било би потпуно погрешно рећи да се својим текстовима аутор обраћа само наставницима.
Остављено је и више него довољно смјерница и путоказа којима могу кренути и сви други у тумачењу књижевних дјела о српским страдањима од Јадовна, преко Јасеновца и Пребиловаца, преко Велике на Чакору и Пивских Дола па до Шумарица и Новосадске рације, прије свега универзитетски професори и књижевни критичари.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: