Рисан – град моћне историје

Пише: Милева Лела Алексић

Октобар је. У Будви почиње сезона киша. Јужни ветар је најавио кишно време. Непогрешива прогноза природе. Будим се касно, без планова за данашњи дан. Вирнем са терасе.Облаци се спустили на море. Киша добошари у олуцима. Да ли да наставим да спавам? Не, моје стопе скиталице ме зову на пут…

Журим ка аутобуској станици, неодлучна куда да кренем. Одлучићу у тренутку. О будванским перонима бих могла написати посебну причу. И хоћу! Колико пута су ме испраћали и дочекивали радосни због сусретања.У рана јутра, у поноћ, у подне, радовали су се загрљају. Одлучујем у тренутку. Ићи ћу у Рисан. Аутобус путује кроз залив. Кроз аутобуски прозор посматрам мала приморска места, начичкана уз море, као шкољке на стенама. Утихнула је летња ужурбаност. Туристи и пустолови су отишли својим домовима, или у нове авантуре. Понели су успомене, шкољкице, каменчиће, сувенире, магнете… Море су оставили ретким заљубљеницима у које убрајам и себе.

...У Рисну ме ретки мештани срдачно поздрављају, као да сам одувек живела у овом ушушканом, мирном приморском месту. Љубазни су као да сам њихова суседа иза угла, она што раним јутром залива мушкатле на прозору, пије кафу испод палме, или журно са зембиљом у рукама, жури на пјацу по помидоре, кртолу, петрусин, капулу, жученицу. А, не знају какав бих ја била галиот, онај што завирује у луци у старе барке, што буди каквог уснулог барбу који греје старе кости опружен на прамцу бродице, да ми исприча легенде, запетљане у рибарским мрежама и сакривене у старим амфорама. Сетих се моје драге пријатељице, новинарке из Будве, која је рођена у овој ришћанској тајновитости. У некој од ових успонитих уличица је њен дом. Како бих се обрадовала нашем изненадном сусрету, али она је сада негде на новинарском задатку. Поносим се нашим јединственим пријатељством. Поносим се њеним човекољубљем, храброшћу, речитошћу…Живеле смо у истој кући у Будви. Ја сам се доселила који месец пре ње, у диван стан у поткровљу. Са терасе сам као на длану гледала панораму Старог будванског града, слушала јеку мора док се бесно пропиње уз старе бедеме. Једног поподнева, неко је тихо покуцао на моја врата. Знала сам да је то одјек једне нежне руке, али чије. Испред мене је стајало лепо, озарено лице, уоквирено раскошном плавом косом. У очима радозналост помешана са радошћу. Представила се и не знам кад се пре створила у мом стану. Причала је брзо, било ми је јасно. Само новинари тако зборе. Понекад је један сусрет довољан да неког пригрлимо срцем. Тако сам ја пригрлила моју Ришћанку.

-Доселила сам се данас? Мало ми је хладно. Имаш ли да ми позајмип једну деку?
Гледала је у правцу мога плакара.Та дека је определила наше будуће пријатељство. Највеће тајне и дилеме делиле смо заједно, као пите, кифлице, штрудле… На сваку моју пажњу узвраћала је на свој оригинални начин. Честита и достојанствена. Насловне стране најтиражнијег дневног листа биле су посвећене њеним,, ударним “ насловима. Није се плашила. Чувала је част професије и свога имена. Помагала је да истина о,,малим“ људима уздрма савест моћника. Дивна моја… Скупљала је штенад, што цвиле око контејнера, и носила их у азил за животиње.
Душа ми се усталасала сећањима, очи се испунише сузама. Овуда је трчкарала босонога, мусава од неког сладоледа или кремпите. Пожелех да је позовем, да јој кажем да ћу писати запис о Рисну. Одустадох. Морала сам те упечатити у овим редовима, ревнитељко моја. Ех, онај твој наслов о кривомозгићима. Гласно се насмејах.

-Добар дан!Како сте? –поздрављају ме Ришњани. На препланулим лицима широк осмех.Виде да сам неко чељаде, однекуд залутало у њихово мало место. Шетам лагано уз море. Јужни ветар изврће из морских џепова песак, све што се у љутњи нашло на удару његове помахниталости. Одавно нисам доживела такав бес природе. Небо се натуштило, сиви облаци се свађају са морским таласима. Застанем на трен да осмотрим сву силину природе. У свеопштем сивилу истиче се белина неколико галебова. Обрушавају се на пучину, па узлећу као какви мали авиони. Одлучујем се да посматрам бес природе са терасе једног ресторана на стази поред мора. Уз топлу чоколаду, удобно ушушкана, осећам се као јунакиња у неком акционом филму. На лицу осећам фину измаглицу са карактеристичним мирисом мора. Со помало пече очне капке. Ипак, нећу се померити из ове опчињености, јер море ову драму режира само за мене. Једна пустоловка и љубазни конобар који одбројава време до завршетка радних обавеза. Као кроз измаглицу, с друге стране залива, наслућује се Костајница.

…Рисан, као насеље, датира још од трећег века, пре нове ере. Био је седиште Илирске државе и њихова главна тврђава. Највећи напредак насеље је доживело за време владавине краљице Теуте, гусарске краљице необичне лепоте, мудрости и храбрости. Легенда о краљици Теути траје до данашњих дана. Била је час вила, час гусарка, час заводница, а увек краљица. Неустрашива и храбра, раскошне лепоте, носила је мушко срце у женским грудима.Каква ли је била снага личности и ауторитета једне владарке кад су јој и разбојници и гусари били покорни? Са ревношћу и покорношћу приносили су у њене дворе благо отето на морским пучинама. Можда их је опчинила њена лепота, а можда их је кротила снага њене личности. У ратним походима, територије њеног краљевства, постајале су све веће. Била је неприкосновена владарка Јадранског и Јонског мора. Њени смели походи угрожавали су Римско царство, њени верни гусари нападали су и пљачкали римске бродове. Понекад власт засени разум. Често моћ нема граница. У преговорима са римским изасланицима није гарантовала да гусари неће нападати римске галије. Када су Римљани опсели градске бедеме, Теута се са својим војницима и благом, склонила у град и месецима је издржавала римску опсаду. Једна од легенди казује да се Теута са својим благом, бацила низ водопад подземне реке, чији се ток губи у недрима планине.Археолози и данас трагају за њеним благом.Стари Ришњани су причали када на Црквинама падне велика количина кише, тада из пећине Спиле потече моћна подземна река, која тече неколико сати. Из узбуркане воде одјекује звекет новчића. А,онда се вода повлачи до подземног језера. Тада се у осушеном речном кориту могу наћи делови грнчарије, накит и ситни новчићи. Верује се да се у том подручју налази и благо краљице Теуте. У ратном сукобу са Римљанима њена војска је поражена, а гусарска краљица је скочила са стене у море. Тако казује предање. А, можда се неустрашива краљица придружила посади верних гусара и наставила своју борбу на мору. Ко то поуздано зна?Једна од легенди казује да се краљица сакрила у брдима и да се само повремено спуштала до мора, да освежи своје очи морским плаветнилом.

Кроз векове, у Рисну су се смењивали освајачи и владари. У периоду развијеног средњег века, рисанска област је била под влашћу немањићке државе. У једном периоду своје историје Рисан и моје Ужице били су под влашћу истог владара, Николе Алтомановића. Походећи ове просторе, у седамнаестом веку, руски племић Петар Андрејевич Толстој, записао је да у Рисну живе Срби, православне вере, да су им куће од камена, да имају доста хране, да су гостољубиви према Русима и да су слични козацима са Дона. Верујем да је тако остало до данашњих дана…

Распитујем се шта могу да посетим од знаменитости Рисна. Обавезно музеј са римским мозаицима и цркву Св Петра и Павла. На стази поред мора спазих велику зелену клупу. Необична клупа. Чини ми се да би цела породица могла да се удобно смести на оваквој клупи, или цела група деце из вртића. Јужни ветар се мало утишао. Насмеших се. Помислих да ми даје шансу да упознам Рисан. Између борова и витких платана извирује звоник цркве Светих апостола Петра и Павла.У свим местима, које походим, неизоставно, посећујем храмове. Масивна зелена врата су затворена. Подижем поглед према високом звонику у коме се чује цвркут птица. Можда је то анђеоска песма. На звонику доминира раскошна розета, као да је саздана од венецијанске чипке. Такви су и мали прозори на храму, овалног облика. Остаје ми још да посетим Римске мозаике. То је необичан наткривени простор који чува оригиналне мозаике из другог века нове ере. Доминирају композиције у црно-белој техници, са геометријским мотивима. Посебну пажњу привлачи ми мозик који представља бога Хипноса у лежећем положају. Имам утисак да спава. Мозаици су припадали вили богатог римског великодостојника, која је имала четрнаест одаја. Други век, савршенство стила, мозаичке технике, композицаја. Питам се шта нам је цивилизација донела, а шта је уништила. Зар није све зачарани груг? Зар се све не поновља у цикличним периодима? Колико су нам савремена достигнућа заиста на корист? Ови раскошни мозаици су били подни. Какав је био намештај, посуђе, протокол, манири, одећа, храна? Седим у музејском комплексу загледана у фигуру бога Хипноса, хипнотисана једном далеком епохом.

Шуњам се кроз тихост градића у заливу. Једна успонита уличица се посебно издваја својом необичношћу. Поплочана је каменом у виду мозаика. На помало зарђалој табли стоји назив ,,Габела“. Успињем се до првог завијутка, осматрам са дистанце залив. Сунце је победило буру. Златна светлост обасјала је море. Некаква необична озареност обасјава и моју душу. Прошетах кроз давну прошлост, угостих се љубазношћу ретких саговорника. Можда сам прошла и поред родитељског дома моје драге пријатељице. Из једне баште допире мирис рибе са грдела. Једна женска рука бере у башти рузмарин. На улицу извирује грана са неколико црвених нарова. Ходам лагано. Још мало да упијем боја, мириса, упечатим утисака. Можда мало дуже посматрам један распукли нар. Спуштам се низ улицу према мору. Време је да се вратим у Будву. Сустижу ме ситни корачићи.
-Госпа, госпа…Сачекајте.
Да ли то гласић неког дечака зове мене? Окренух се. Танке босоноге ножице јуре за мојим корацима. Вижљасти дечачић ми дарује радосни осмех. У ручицама носи јарко-црвени нар.
-Узмите…И поздравите то место из кога сте дошли. Ви нисте од нашијех.
-Јесам од вашијех, сунашце моје. Само што нисам рођена овде.
-А, дошла си само данас овђе. И моја мати каже да по погледу види да волиш наш Рисан. Зато ти шаље овај нар, што си га онако гледала. Ево… Узми…
Док гледам у те бистре очи, срце ми се испуни радошћу, оном истом коју сам осетила на вратима мог будванског стана пре неколико година. Захвалих се и пођох. Да ли постоје случајности? Срце ми говори да је тај црвени нар сазрео у башти једног постојаног пријатељства.

Адио, Рисан. Махнух руком старом барби што греје прозукле кости на својој рибарској бродици. Рука, са лулом дувана, подиже се у знак поздрава. Још једном бацих поглед на залив. Сунце ми се осмехну полако се спуштајући према заласку. Један галеб махну крилима и одлете према пучини. Моји кораци закорачише у локални аутобус. Враћам се…враћам се са пуним срцем радости.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: