Бранко Миљковић – 63 године од смрти

На данашњи дан пре 63 године у Загребу је умро песник над песницима, Бранко Миљковић.

Пише: Милица Краљ

СМРТ СВОЈУ У ГЛАВИ НОСИМ

Бранко Миљковић још за живота назван је ненадмашмим принцем песника и све до данашњих дана и будућих времена, и остао узор многим генерацијама песника, из песме у песму изнова је дефинисао смрт, од оног стиха Смрт своју у глави носим, преко Црног јамба сна / Ја после великог сна подузех пут тужан (… ) тај сан је смели силазак под тело/ где слепе птице певају у тами./ У свакој има једна шума. Гле/ што више говоримо све смо више сами; до епитафа: Уби ме прејака реч.

— Намера песникова је да каже неизрециво. Али пошто је
неизрецивост јача од песника, она преузима његову намеру и
према њој се понаша сасвим слободно. Песма почиње да се игра
оним што песник по сваку цену жели да каже. Песма и песник врло
брзо замене своје улоге. Песник уместо да каже – бива казан. Да
би задржао своје право на речи, песник је принуђен да постане
објекат поезије. Уместо да песник пише поезију, поезија пише
песника. Неизрециво је одбило да се исповеди речима, али
приморало је да речи изврну своје џепове, да признају своју немоћ
неистинитост, неизрецивост у оноликој мери налази своје
оправдање у коликој је мери реч издала стварност.

Чиме реч може себе да откупи?

Тиме што ће престати да тврди и почети да се чуди и сумња.

Уколико више сумња, утолико је потенцијално истинитија; уколико се више чуди, утолико је поетскија.

Песникова одисеја и недоумица почињу од оног стиха: Ја сам рекао « јабуко» јабуци; она ми је рекла « лаж».

На самом почетку песма је изгубила свој онтолошки доказ. Песник је био приморан да сведе поезију на егзистенцију и физичку потребу за писањем. Али ту се само битисање успротивило питањем:

Живети или писати, писати или живети?

Песник је одговорио: У речи моје је тело нашло свој доказ! Песник је одбранио реч, али је при том ризиковао себе. Тај ризик је потребан ако песма треба да пише свог песника. Уз велике опасности реч је сачувана, али не као израз бића, већ као оправдање егзистенције – каже Бранко Миљковић у есеју Реч као оправдање егзистенције.

Бранко Миљковић био је и заувек остао онај непоновљиви рођени песник. Оно најзначајније што је српска послератна поезија дала, Бранкова епоха је, по Петру Џаџићу, цео један век песништва – познато и коришћено он је претварао у своје и непоновљиво.
Стваралац орфејског надахнућа ( у тумачењу Јована Пејчића) – опседнут вољом да певању у мишљењу да јединствен језичко- поетски дискурзивни лик, Миљковић песму види као истовремени плод интелекта и интиутивно -лирске перцепције. Основни појмови његове поетике су заборав и празнина; они произилазе из ауторове концепције о поезији као негативној онтологији, што је учење по ком се смисао постојања песме састоји у њеном одвајању од стварности, у ослобађању песничког исказа од терета садржаја, у преношењу поезије у царство многозначних идеја које се, колико год биле спекулативне, не лишавају ни своје чулно – сликовне дубине. Овакво опредељење у блиској је вези с изворима Миљковићеве поетике: она се заснива на противречном споју надреалистичких искустава са симболистичким схватањима једног Малармеа и Валерија. Ова склоност ка измиривању крајности пренела се са поетичке у трансцендеталну сферу: на метафоричком плану, Миљковићева поезија исказује се као покушај осваривања синтезе таквих егзистенцијалних и метафизичких категорија као што су: ватра и пепео, биће и ништавило, живот и смрт ( циклуси Трагични сонети и Патетика ватре). Мисаоном опсегу сразмеран је тематско – мотивски распон- Миљковићеве поезије. Он је баштиник колико хеленске традиције, толико и српскога фолклорногг, епско- лирског ( Утва златокрила), иконографско – духовног (Ариљски анђео) и индивидуално – ументинчког наслеђа( Седам мртвих песника):

Бриљантан версификатор, мајстор лирске форме с посебним смислом за ритмичко и звучно обликовање стиха, он је у исти мах песник једне имагинативно- реторичке и стилске културе какву после њега нико није поновио.

Можда ће овај век видети још мртвих песника…

Бранко је рођен 29. јануара 1934. у Нишу. Отац Глигорије, мајка Марија. Основну школу и гимназију завршио је у Гаџином Хану и Нишу. На Групи за филозофију Филозофског факултета у Београду дипломирао је 1957. Као студент са Драганом М. Јеремићем основао ј е групу песника неосимболиста. Године 1960. прешао је у Загреб, где је 12. фебруара 1961. под нерасветљеним околностима, трагично завршио живот.
Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Мало је песника који су тако занесено испитивали значење и зрачење песме, оне њене слојевите дубине као што је то чинио Миљковић. У префињеној, углавном сонетној форми збирке Узалуд је будим (1957) истражује могућности алузије и симбола.
Најцеловитија Миљковићева збирка – Ватра и ништа (1960) гради своје мисаоно исходиште на симболизацији идеје о вечито супростављеном процесу стварању и разарања, односно на антитетичким појмовима као што су биће и ништавило, живот и смрт.

У најранијим песмама и циклусима Нож под грлом, Циганмала, Даљине- присутан је снажан мотив смрти. Смрт му засењује видике, песник је свестан да се ноћ мртвих меша са нашим данима, покушава да превазиђе вечну раздвојеност живота и смрти; зато управо и жели да се смрћу бори против смрти: Ту нико није умро које умро или Стране света су се отимале о њихову смрт, а далеке 1951. написао је песму Далекој самоубици, која је пронађена тек након његове смрти.

Пишући поводом тридесетогодишњице смрти Мајаковског свој познати есеј: Песма остаје ако је испевана у времену?- Миљковић је записао и : Можда ће овај век видети још мртвих песника, ако има песника.

Само десет месеце касније, након објављивања овог есеја, 11- фебруара, у само рано јутро 1961. заувек је отргнут из овог света, у којем је са невероватном узбудљивошћу умео да пронађе пут кроз туђе срце и крикне:

Не остављај ме свете,/
Не иди невина ласто!.

Био је то дефинитиван растанак са светом ствараоца који је тако искрено умео да најави:
некад само песницима до истојне тајне биће проглашене својином народа.

Разлози недовољни за живот показали су се довољним за смрт.

У есеју Бранко Миљковић или неукротива реч књижевни критичар Петар Џаџић, Бранков блиски пријатељ, пише:

„ Међу двема биографијама, Бранковим, оној животној која подразумева хронологију његовог трајања и где крупних догађаја, оних који мало коме прилазе пера биографа, готово нема, и оној духовној, израженој делом, авантуром бескрајно садржајнијом, преобилном драматиком, где и како тражити побуде трагичног чина, како издвојити ону побуду праву, једину, незаменљиву, која је можда само скуп лелујавог мноштва, микрокосмос унутрашњих података који се не могу примити као чињенице; уста која ћуте и поглед који не говори колико су погодни за легенду из које ће се ројити легенде.

Бранкове речи Ја сам се играо ватром и изгорео

Не рекох ли: ватру врати на место право – биле би видовито предвиђање, потврда имагинативне моћи која наслућује ствари.
Накод добијања Октобарске награде 1960. и неспоразума са пријатељима, приморан је да напусти Беград и одлази у Загреб на место уредника Културне редакције у Радио Загребу.

Месец дана пред смрт шаље писмо Петру Џаџићу у коме му пише о једној жени( увек постоји једна жена која се може и не може идентификовати, и која наноси песнику пораз онда када му је тај пораз потребан) и каже:

Драги пријатељу, не знам зашто, али желим да ти објасним суштину свог пораза од кога се више нећу опоравити. Пре свега, мораш знати да моја несрећа није пуки љубавни јад. Или, тачније речено, јесте то, ако се моја љубав схвати као ерос у псинозистичком смислу. Та жена није била тек моја љубавница.

Она је била права и основна потреба мога духа. Она је била и моја духовна заштита и заклон. Она је била за мене заштитнички омотач од метафизичке студи. Без ње ја сам потпуно изложен космичкој бесмислици и ноћи. Моја усамљеност је сада апсолутна. За мене не постоји област чистог важења и певања. Сада моје песме траже моју главу…

После четири- пет дана пре кобног догађаја, 7. фебруара Џаџићу из Загреба шаље сасвим другачије писмо:

Ја се осећам одлично. Као да сам се данас родио. Раскрстио сам са свиме што је било јуче и са поезијом и са животом.

Самоубистви или убиство Миљковића овако описује Танасије Младеновић, Бранков одани приатељ: Одмах сам са Бранковим родитељима отишао у Загреб у Друштво књижевника Хрватске и нашли смо Миливоја Славичека, председника. Кренули смо на само место, на загребачку периферију звану Ксавер у Јандрићеву улицу, тамо где се догодило „самоубиство“.

По Славичековом казивању, тај крај града био је на прилично злом гласу. Тамо су се редовно у касне сате догађале туче, па и убиства, једном речју сваковрсни криминал. У близини дрвета на коме је нађен Бранко, налазила се нека крчма, на неких стотинак метара, која је радила по сву ноћ и била главно стециште пијанаца и људи из подземља. Дрво је било више него танушно да би могло да издржи људско тело нормалне тежине. Можда само тело неког дечака од 15 година.

Родитељи Бранкови су ми казивали да су док су га облачили, да су приметили да му је цело тело било у модрицама, а нрочито леђа…
Такође је и песник Момир Војводић тврдио да се ради о убиству Миљковића а не самоубиству.

Миљковић је уснио занавек с Песмом за мој 27. рођендан:

Више ми нису потребне речи, треба ми време;
Време је да сунце каже колико је сати;
време је да цвет проговири,а уста занеме;
Ко лоше живи зар може јасно запевати!(… )
не рекох ли: ватру врати на место право,
/ а пољупцу је место у паклу-
на путу према себи као свом циљу.

Песник и одани пријатељ Божидар Тимотијевић посветио му је следећу песму:

ЛЕПОТА МИЉКОВИЋЕВЕ СМРТИ

Драги Бранчило,
по речима и срцу брате,
данас за тобом многи овамо
сузама сузе, ридају и пате,
неки на пречац, неки исцела
а неки што нису могли да схвате,
а не знају, јадни, колико је добро
што си на време зауставио своја
овоземаљска једра и страсне сате
и са вечношћу,
својом последњом робом,
животом се опробо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: