Косановић: Споменик вишедеценијске обмане

Пише: Борислав Косановић

Такозване косовске власти најавиле су постављање споменика Адему Јашарију у јужном делу Косовске Митровице поводом обележавања годишњице самопроглашења независности. Потез којим се свакако руководство на челу са терористом Куртијем руга у лице Србима на Косову и Метохији, али и целој Србији. Ипак, оно што је занимљивије у том чину је, колико се тиме исти ругају косовским Албанцима?

Да смо навикли на разна непочинства од завршетка рата и окупације Косова и Метохије, навикли смо, ово је само још једно у низу уколико се обистини. Много више боли небрига српске власти за свој народ који је последња брана опстанку Србије као државе. Саучесништво за све оно што се догађа од 2000. па до данас више је него очигледно кроз учешће свих власти које су се смењивале у ових 24 године. Можда издаја никада није била очигледнија него што је то данас, па тиме и не чуди толика самовоља и дивљање Аљбина Куртија и његове клике.

Један терориста, а верујем да је опште познато да је поменути ухапшен као члан терористичке УЧК, а потом безумним потезом тадашњих власти пуштен на слободу, и не може ништа друго да чини осим да велича оне којима се дивио и чији је пут следио. Годинама је северни део Косовске Митровице одолевао свему и стајао као бедем према дивљаштву са друге стране Ибра, па ће тако ускоро да се симболично, ако је веровати најавама, очи у очи нађу и цар Лазар и терориста, Адем Јашари. Гледаће се преко Ибра и одмеравати за нека будућа времена најављујући неминовно. И ништа ту није чудно, вазда је фукара стајала наспрам јунака, чикајући и изазивајући док не дође тренутак за свођење рачуна. А до тог тренутка ваља се присетити ко је та фукара и какви јој трагови смрде нечовјештвом.

У првом пасусу овог текста поставило се питање колико се споменик једној фукари руга косовским Албанцима. Судећи по многима који су живот проводили у Дреници деведесетих година поштено живећи у држави у којој су рођени, руга се и блати нашироко и навелико.

Адем Јашари, потоња терористичка икона, човек је који је оружје узео у руке од најмлађих дана. Неписмен и необразован, осуђен на дно друштвене лествице, могао је једино своје место да пронађе у криминогеном миљеу и одатле да неделима крчи свој пут. Човек који је био доушник, својом руком или својим наређењем пресудио је десетинама и десетинама поштених Албанаца, остављајући њихове домове завијене у црно. Бројни спискови добијени од блиских појединаца са српске стране алавим на новац и привилегије, чишћени су даноноћно, поготово у годинама које су претходиле рату и окупацији. Неретко су и чланови породица били ликвидирани, а бројне пријаве отмица жена и девојака Албанки остале су без позитивног епилога у фиокама полицијских станица у Србици и Глоговцу, док су несрећне жене данима силоване и коришћене за забаву клана Јашари да би касније завршавале у трговини људима и ланцу проституције. Његове жртве били су и други шиптарски криминалци чијег се постојања требало решити у борби за чеону позицију у трци за примат у трговини дрогом, оружјем и људима. Под кринком борбе за слободу, много крви невиних Албанаца проливено је захваљујући данашњем шиптарском хероју.

На страну то што су бројни српски полицајци страдали на Косову и Метохији, што је српски народ жестоко терорисан и убијан, протериван, главно је да се од особе одговорне за злочињење и према свом народу, исти том народу потура као неко вредан слављења.

Логично је да они који нису као народ постојали на Косову и Метохији, већ су долетели као хорда и дивље племе, немају кога другог да бирају. Логично је да они који до притиска из Беча нису имали имена и државе до пре само сто и кусур година немају знамење, па је тако и логично да им се историја своди на лобисте и злочинце. Оне који су одобравали и оне који су извршавали. У прилог томе говоре бројне улице и тргови широм окупиране територије. Такозваним властима хероји и знамените личности су Бил Клинтон, Вилијам Вокер, Мадлен Олбрајт, Ричард Холбрук, па напослетку и поменути Адем Јашари и други мртви терористи.

Споменик човеку који је за живота нападао искључиво из заседе, са леђа и на кварно, палио манастире и светиње туђе вере, крио се за сукњом и гурао жене и децу када је дошао судњи дан суочен са Јединицом за специјалне операције и истинским борцима МУП-а Србије, завршиће у тами баш као и он сам.

До тад нека се цери као каква авет пред јунаком Лазаром, све док не дође дан за свођење рачуна тамо где прст цара показује, ка Газиместану, где је све почело и где ће се све завршити.

И ниједна сила тада, била она бриселска, вашингтонска или у виду намесника из Београда Кристофера Хила, неће бити довољна да надјача силу Божију и праведну.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: