Објективно о премијери Градског позоришта Подгорица

Пише: Драган Копривица

(“Надпоп Којовић”, текст и режија Вида Огњеновић, копродукција Градског позоришта Подгорица и ЈУ “Град театар” Будва)

Да је Црна Гора земља чуда, додатни доказ такве бизарне слике је и то што код нас и не постоји објективна позоришна критика, при чему у алтернацији редовно “игра” она пригодна, новинска, свечарска, наручена, наштелована, све по систему незамјерања и приклањања општем суду у духу “Царевог новог руха” и аплауза ономе чега нема. А што је краљ го, то за нас и није богзна битно. Тим прије што огољени краљеви и иначе представљају дио наше свакодневице, политичког и укупног друштвеног фолклора, чему се више нико одавно не чуди.

Углавном, и у позоришним збивањима у исту корпу трпамо и квалитетне и оне друге представе, фризирајући домете лоших, остављајући трезвене гледаоце да се у тами позоришне сале чуде аплаузима без покрића, и овацијама на крају, које за циљ имају замазивање очију публици, која и даље, макар и донкихотовски, вјерује у театар, умјетничку и сваку другу истину на сцени.

Тако смо свједоци виртуелних, диригованих, наручених реакција дијела публике, која здушно, без трунке гриже савјести, аплаудира промашеним представама, уз присуство ТВ-камера, па комедија забуне бива најбоље изрежирана у самом гледалишту, као пратећа драма. Битно је да премијере не смију проћи без овација, па сви уживамо у квазиаплаузима, али нећемо о ситницама…

Свакако, острашћени, заокружено негаторски приступ било којој премијери представља и додатно залажење у позоришни лавиринт из којег нема излаза ни уз помоћ Аријаднине нити, те ћемо и у овом приказу настојати да укажемо и на добре и лоше стране комада у цјелини.

Као прво, хвале вриједна је идеја текстописца, Виде Огњеновић, да (по наруџби Град театра”, уз подршку ТО Будве на Конкурсу за пројекте валоризације културне баштине за 2022.), својим драмским штивом освијетли лик будванског племића Антуна Којовића (1751-1845). Овај пјесник, прозни и драмски писац, римокатолички свештеник, који је уз теологију завршио и право у Италији, класичан је примјер свестране личности, са више талената, тип ренесансног човјека, уомо универсале, мада је његова појава услиједила два вијека након што је ренесанса, након блиставе епохе у Италији, прохујала и широм Европе.

Тако овај комад има основну, племениту намјеру да баци зрак свјетла на по много чему значајну личност, Будванина, који је на нашем тлу обиљежио вријеме и начин промишљања на размеђи 18. и 19. вијека.

Од значаја је истаћи и оцјену саме ауторице драмског штива да је посебно била инспирисана ликом Којовића јер је “на бриљантан начин у својим дневницима објашњавао своје доба, своје савременике, али и сусједно окружење и Европу. Фасцинантна је његова обавијештеност и воља да буде у току збивања у доба великих промјена крајем 18. в. За дивљење су његови ставови и промишљања чија зрелост увелико надилази његово доба. Човјек који се по свему издвајао из средине, а толико јој био привржен.”

Комад истовремено, у духу хало ефекта, носи и важну поруку да би се наши писци могли окренути расвјетљавању биографија још неких значајних личности из вјекова за нама на нашем духовном простору.

Други, хвале вриједан моменат, представља удружена жеља више културних посленика и институција да овјековече ову драмску сторију, а у свему томе још једном се издваја невиђена енергија директора Градског позоришта, и драмског писца, Стевана Копривице, који је ниво ове позоришне институције уздигао као нико прије њега, због чега заслужује све честитке.

У опсегу његових позоришних настојања сјајну страницу представља и изузетна брига о глумачком подмлатку, те је Градско учинило видљиве напоре да с његове сцене заблистају и нова лица која долазе, обојивши и овај комад глумачким жаром младости. Тако су се овог пута успјешно представиле и Смиљана Мартиновић, Лара Драговић, Уна Лучић, Итана Драгојевић и Анђела Радовић.

Аутор овог текста притом је и даље у недоумици зашто, и у овој представи сјајна Бранка Фемић, још увијек није добила захтјевнију улогу у неком комаду Градског, сходно свом изврсном таленту, али већ и сценском искуству.

Кад је ријеч о снажном драмском ансамблу Градског, овог пута треба истаћи да је посебну драж представи дало својеврсно глумачко сучељавање наших домаћих, изврсних глумаца, Павла Поповића, Миливоја Миша Обрадовића, Павла Илића, Давора Драгојевића, Данила Челебића, Вукана Пејовића и Огњена Секулића с Небојшом Дугалићем, новим лицем на нашим сценама.

Дугалић је, као што је познато, српски позоришни, филмски и телевизијски глумац и редитељ, редовни професор Факултета савремених уметности у Београду, првак драме Народног позоришта… Овога пута публика је имала прилику да на отвореној сцени одгледа спој помало различитих глумачких поетика, али је између домаћих глумаца и гостујућег Дугалића владала фина синхронија, као својеврсно сценско освјежење. Ово тим прије што је глумачки “странац” на нашој сцени самим тим оваплотио и лик надпопа Којовића, који је постојањем у свом времену такође био својеврсни странац, изнад своје епохе по много чему.

Честитке на стварању укупног сценског угођаја неоспорно заслужују и сценографкиња Владислава Канингтон, костимографкиња Марија Пупучевска, композитор Дамјан Јовичин и кореографкиња Соња Вукићевић, а у истом тиму је и све афирмисанија асистенткиња режије, Бранка Кнежевић.
***
Након свих ових заслужених комплимената поставља се питање са почетка осврта: а гдје су, и има ли уопште недостатака после свега написаног…

Нажалост, има и то неопростивих, због чега је бачена сјенка на пројекат у цјелини, те би прије премијере у Будви, на свечаном отварању 38. фестивала “Град театар”, у јулу мјесецу, било од велике користи учинити доста тога на тексту, а самим тим и у режији.

Као уводни дио за критичке опаске, одлично може послужити једна реплика Зорана Радмиловића из “Радована Трећег”, кад за једну представу, у свом маниру, иронично каже да је “одлична, али досадна”.

А то је главни проблем и “Надпопа Којовића”, јер у већем дијелу комада царује света досада, током које је један број гледалаца, чему је свједок и аутор овог текста, спас проналазио у садржајима мобилних телефона.

Текст Виде Огњеновић почиње изврсним заплетом, доласком младог истраживача “лика и дјела” надпопа Којовића, који остаје сам у библиотеци, након чега се појављује дух Којовића и комуницира са својим будућим биографом. Заплет је пуно обећавао, а онда се представа претворила у досадне анализе надпопа и осталих ликова о њиховој епоси, о томе ко је крив, ко није крив, ко је био искрено за људске односе, ко није, шта је значио Наполеон у свом времену, је ли био позитиван или негативан лик, итд. итд., све до досаде која је царовала у гледалишту и поред свих напора агилног глумачког ансамбла.

Основна драматуршка грешка текста Виде Огњеновић садржана је у томе што је јунак, млади биограф, који би морао бити значајан лик у комаду до краја, и то одмах иза надпопа по важности, дословце ћушнут на маргину збивања као пасивни посматрач и слушалац ћакулања ликова из прошлости, чији наступи су обиљежени досадном доминацијом литерарног театра, па се сценска радња нетрагом изгубила. Тако се млади биограф, нажалост, тек покоји пут, до самог краја, кад опет напокон добије “право на реплику”, али сувише касно, појављује тек као нијеми свједок који слуша расправе од Кулина бана, тамо и назад.

Зато би прва сугестија ауторици текста била да, на примјер, врати у комад младог јунака, који би требало да узврати надпопу Којовићу директним окршајем током читавог разоткривања скриване странице историје, да траје у драмској радњи, кад је већ Којовић ушао у његово вријеме, јер су приче актера из прошлости умртвиле цио комад и обезличиле га до краја.

Како год, времена за, првенствено, текстуалне, а затим и редитељске интервенције има, јер ће, у противном, и на фестивалу у Будви морати бити расписан конкурс за подобне гледаоце, преко чега би се и могло доћи до награде, што је погрешан приступ наметања лошег друштвеног и гледатељског укуса.

Уз ово, секвенце карневалског типа, колективне сцене у којим периодично наступају младе јунакиње, изврсно су урађене, али због расплинутости сценске радње и додатно разводњавају оскудну динамику постајући саме себи сметња. Али је то кривица редитељке, која се можда на тај начин спашавала од евидентне сценске досаде па још више расплинула цио комад.

У сваком случају, ништа чудно, и друге представе су ишле ка својим бољим варијантама путем додатних текстуалних и редитељских разрјешења, уз одређена штриховања, те би овај комад могао дјеловати много боље уз неумитне дораде. Ако се након премијере дигну руке од свега, онда ту и сама прича о надпопу Којовићу губи на дојму, тим прије што је цио његов живот био апсолутно на другој страни од досаде.

Уосталом, одавно је позната, а сурово тачна констатација једног редитеља кроз обраћање критичарима: да је и сам свјестан недостатака на премијери, због чега их зове на неко јубиларно педесето извођење, па да тек онда виде како је комад прорадио у цјелини уз сталне преправке и побољшања која се јављају током корисних измјена представе у цјелини.

У том контексту су и неки гледаоци након премијере констатовали да представа не оправдава своју дужину од скоро два сата, те би благотворно штриховање засигурно било од помоћи.

Ово тим прије што је Вида Огњеновић и ауторица текста и режије, па може без икаквих сметњи правити интервенције на свом штиву, јер се неће замјерити сама себи као списатељици, на путу ка побољшању комада у цјелини, који је имао добру визију, а која се током представе просула као морски пијесак с плаже у Будви кроз прсте отворене шаке надпопа Којовића.

Дакле, оно већ традиционално “натраг за цртаћу таблу” могло би бити од значајне користи у даљој профилацији и ове представе. То јест, ни на Западу, ни у театру ништа ново… Али може бити корисно… А овако све личи на још једну скупоцјену а разлупану порцуланску вазну, како то једном другом пригодом написа цијењени Лаза Лазаревић. А, у случају дораде представе у цјелини, све ће то гледаоци позлатити… И то оним правим, а не извјештаченим аплаузима…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: