За Црну Гору је добро

Пише: Горан Даниловић

Закон допушта да Предсједник Црне Горе буде истовремено предсједник или функционер политичке партије – нисмо једини који имају такву могућност, напротив.

Оставка Јакова Милатовића на све функције у ПЕС-у добра је за Црну Гору, а лоша, могуће само за ПЕС!

Минуле деценије су нас навикле на стабилократију, најгору и најлицемјернију врсту демократске владавине. Та хибридна подвала заправо и нема ничега сродног са изворним демократским правилима.

Стабилократија коју, нажалост, обожавају на Западу као рецепт за „варварски Балкан“, нанијела је Црној Гори и земљама у региону штете скоро колико и ратови деведесетих. Стабилократија је застрашујући мућак који нам је потцјењивачки подметнут за соколово јаје.

Милатовић, очигледно, није био спреман да буде Филип Вујановић, да властито политичко достојанство прода за пет година сигурне глуме на предсједничком мјесту.

За Црну Гору је добро што је тако – добро је што је једна преварантска логика ДПС-а коначно разбијена.

Је ли могло и ваљало другачије? Наравно да јесте али је ПЕС морао себе да гради сасвим другачије и демократски, а не да се „преједа“ кадровима саморазрушеног ДПС-а. Свака странка личи на људе који је чине, па ако постане сигурна кућа за одбјегле из бившег режима, онда и правила тих људи постају живућа у новој кући.

За Црну Гору, а посебно за ПЕС, било би добро да то Спајић коначно схвати, али на начин да из големих грешака извуче наук, а не освету. Ипак, остављам то њему и људима око њега јер смо се дуго и неуспјешно савјетовали.

Ни за једног премијера на свијету обрачун министра правде, СДТ и првог официра специјалног полицијског одјељења, никада није био „галама момака у свлачионици“! Ако негдје и некад јесте онда је увијек из те свлачионице неко излазио свучен до голе коже.

Милатовићева оставка покренула је процесе за које, нажалост, ПЕС није имао снаге.

Свако изнуђено рјешење, којима ће сада морати да приступа Спајић, има само једну ману; није рјешење. Рјешење из нужде није рјешавање по добром смислу него сурова нужда, а нужда вас тјера да вучете не најбоље него наметнуте потезе – то већ није побједничка него нужна политика.

Предсједник Владе мора бити поличар, и то најбољи. Наравно, код нас је политика политичко сплеткарење, па се подразумијева да на то нисам мислио. Најбољи политичар мора бити визионар, али је недопустиво да своју визију усмјери само у једном правцу, само на једну владину политику, само на економију, кредите и рачун. Када би било тако онда би владе имале само по једног министра; финансија или каматних стопа.

Осветољубивост није примјерена државницима – Свети Петар Цетињски је тој унутрашњој пошасти човјека посветио живот. Освета на крају поједе осветара јер у освети нико и никад није разазнавао пријатеље и непријатеље, своје и туђе.

У овим дешавањима нема ничега новог. Спајић је знао да Јаков Милатовић неће бити ПЕС-ов украс у згради Предсједника државе. Онима који су у међувремену пребјегли у ПЕС из ДПС-а то је скандалозно непристајање на послушност јер се у њиховом бившем дому знало ко коси, а шта раде Филип, Свето или Данијел. Онима који су, пак, жељели сасвим нову и другачију политичку причу све је јасно; што би рекао Здравко Кривокапић „промјене, а не замјене“!

Велики, највећи, Шарл де Гол, опраштајући се, прије више од пола вијека, од политике и мјеста првог човјека Четврте републике, за француски радио је казао: “ Ништа се не може урадити али се не смије одустати“! Највећи лидер ондашње Европе имао је снаге да покаже људско лице и сумњу која је извирала из чудесног и богатог, личног живота. Де Гол је био државник и није пристајао на политичке свлачионице. „Ништа се не може урадити“, али је све ово добро за Црну Гору – само се не смије одустати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: