Црна Гора уморна од раскола и да неће препознати позадину најновијих подјела

Пише: Јово Пејовић

Политичари који умисле да су сами себи довољни и да су попили сву памет овога свијета на крају неславно заврше. У својој политичкој каријери, која је била далеко од успјешне, увијек ми је било стало до мишљења једног броја мојих пријатеља, који се нијесу борили за високе политичке функције, а чије је познавање политичких прилика у Црној Гори, знање, мудрост и прије свега скромност сврставало их у ред највећих аутеритета у Црној Гори па и шире у послу којим су се професионално бавили.

То су покојни новинар Љубомир Ђикановић, академик Зоран Лакић, професор Мило Марковић, голооточки мученик Бранислав Љумовић и правник Драго Терзић. Данас је то професор Боривоје Ћетковић који храбро пркоси годинама и исписује најљепше странице о прошлости и садашњости Црне Горе у својим капиталним књижевним дјелима. Свима њима сам се обраћао за савјет када сам требао учествовати у доношењу неких важних одлука. Као шлагорт за овај текст послужио ми је разговор који сам водио са Љубом Ђикановићем након АБ револуције и избора Момира Булатовића за предсједника и Мила Ђукановића за секретара СКЦГ.

На моје питање како је било на сједници одговорио је:“Није добро“ и додао: „Овај мали Ђукановић не воли да буде други што не може изаћи на добро“. Све оно што се дешавало касније било је онако како је Ђикановић тада запазио. Каснија дешавања на политичкој сцени, баш као и ово најновије, говоре о томе да борба за лидерску позицију у свакој партији завршава разлазом, а потом расколом и оснивањем нових партија. Тако временом сујетни лидери постају једни другим највећи политички, па ако хоћете и лични непријатељи. Незрелост лидера да окупе око себе паметније од себе је неизлечива болест која прати готово све лидере у Црној Гори. Чак и они који су рекло би се добровољно напуштали лидерске позиције и те како су водили рачуна да на та мјеста дођу они који ће их беспоговорно слушати.

Када би изгубили утицај, њихова сарадња би завршавала расколом, тешким ријечима и увредама. Од увођења вишепартијског система има ли смо два лидера који су посједовали манир истинских државника, али који нажалост због окружења и атмосфере у којој се налазила Црна Гора нијесу добили праву прилику да Црну Гору учине друштвом истинске демократије. То су покојни Момир Булатовић и актуелни лидер ДЕМОСА Миодраг Лекић који се по много чему идеолошки разликују, али чије је образовање, начин комуницирања са јавношћу и мудрост нажалост нијесу могли побиједити малограђанштину од које је обољело наше друштво, чак ни онда када су и један и други побиједили на предсједничким изборима, а побједа им брутално украдена. Плашим се да је Црна Гора уморна од раскола и да неће препознати позадину најновијих подјела. Политичке партије ће као и увијек у оваквим приликама прибјећи политичким трговинама и приклањати се ономе ко више да и још једном потврдити да борба унутар партија за њих има већи значај од државе. У тој игри до сада нијесу побеђивали ни најбољи ни најчаснији. Плашим се да ће тако бити и убудуће, јер да се оволико енергије колико се троши на свађе и подјеле троши за добро државе, били бисмо много срећније и богатије друштво.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: