Раковић: Проруски став

Пише: др Александар Раковић (800. број Печата)

Валдај клуб ми је указао част да будем експерт ове руске организације, да учествујем у раду на њиховим међународним конференцијама, трибинама, отвореним и затвореним саветовањима и разговорима с председником Владимиром Путином и министром спољних послова Сергејом Лавровом.

Опсег деловања Валдај клуба сеже по свим меридијанима, а сматрао сам како би било врло важно да на овом форуму представим свој поглед на српско-руске односе. С тим у вези ево – у скраћеном виду – мојих ставова које сам поделио на Валдај клубу.

Не треба заборавити да су након пада Берлинског зида Срби били први народ у свету који се борио против новог западног империјализма. Срби и Југославија били су прва мета Запада у новом Drang nach Osten. Запад је прво напао Југославију кроз унутрашње сепаратистичке покрете у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Македонији, као и кроз западну доминацију у Уједињеним нацијама.

Током Грађанског рата у Југославији (1991–1995), међународних санкција Уједињених нација против СР Југославије, Републике Српске, Републике Српске Крајине (1992–1995), НАТО бомбардовања Републике Српске и Републике Српске Крајине (1994–1995) – Срби су били потпуно сами у праведној борби за очување српске и југословенске државности.

Руска Федерација с Борисом Јељцином на челу од 1991. до 1995. није била на страни Срба. Био је то период руске илузије Западом који никуда није водио. Само неколико година после, пре и током НАТО агресије на СР Југославију (1999) многима у новој руској елити било је јасно да НАТО не напада Србију због Слободана Милошевића, већ да Запад има намеру да окупира или целу Србију или њену јужну покрајину Косово и Метохију. Онда је Јељцин коначно реаговао.

Уследио је добар потез руских мировних снага у Босни и Херцеговини који су 11. јуна 1999. ушли у Србију и заузели приштински аеродром. Руска војска је имала намеру да заштити Србе на Косову и Метохији јер је НАТО протерао Војску Југославије и српску полицију с Косова и Метохије. Но западни окупатори нису желели сарадњу с Русима. Западне структуре нису зауставиле албанску кампању етничког чишћења српског становништва и терористичке активности против Српске православне цркве.

Међутим, мали руски војни поход на Косово и Метохију 1999. био је први оружани повратак независне руске државне политике против интереса западних сила. После тога, с новим руководством Владимира Путина, Русија је нанизала победе у Другом чеченском рату (1999–2000), рату у Грузији (2008) и војној операцији у Сирији (од 2015).

Истовремено са западним бомбардовањем Србије 1999. године, НАТО је започео ширење ка границама Русије, Белорусије и Украјине. Било је јасно да ће руски свет бити следећа жртва. Али борба Србије против западних империјалиста током 90-их година 20. века дала је Руској Федерацији времена да консолидује и преобликује своје ставове о западном експанзионизму. Тих десет година српског отпора било је веома драгоцено за Русију.

Српска јавност је пажљиво пратила руско буђење под вођством Владимира Путина. С руским политичким и економским растом, као и видљивијом војном снагом, расло је и српско самопоуздање. Срби су били сигурни да ће Русија на међународним форумима наставити да подржава територијални интегритет и државни суверенитет Републике Србије на Косову и Метохији.

Руски вето из 2015. на резолуцију Савета безбедности Уједињених нација коју је предложила Велика Британија – да би догађаје у Сребреници 1995. лажима окарактерисала као „геноцид“ – био је важан у српско-руским односима. Русија није дозволила Западу да стави стигму на Србе која би посебно погодила Републику Српску.

Након почетка Специјалне војне операције у Украјини у фебруару 2022. континуирано се врши притисак на Републику Србију и председника Србије Александра Вучића да се Србија придружи западним санкцијама против Руске Федерације. Међутим, то се није догодило и неће се десити ни у једној сфери српско-руских односа.

Такође, постоји велики притисак на председника Милорада Додика и Републику Српску, због Додиковог отвореног проруског расположења и противљења западним намерама да се даље крши српски суверенитет у Босни и Херцеговини. На исти начин Запад држи под присмотром и Србе у Црној Гори, које разноразни западни планери сматрају проруским становништвом.

С тим у вези треба нагласити да је скоро целокупно српско становништво у бившој Југославији заузело проруски став. Стога Запад и његови савезници на такозваном Западном Балкану користе ову чињеницу, па у време руске војне операције у Украјини чине што више како би нашкодили српским интересима на Косову и Метохији, у Босни и Херцеговини и Црној Гори. Срби ће се и даље бранити. Праведно решење би било поновно уједињење Републике Србије, Републике Српске и Црне Горе у јединствену српску државу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: