Онтолошке лажи реиса Кавазовића у интервјуу бечком „Стандарду“

Пише: Дарко Танасковић

Често се у опуштенијем разговору може чути да неко патолошки лаже. Неупоредиво ређе да лаже онтолошки.

Колико је мени познато, та квалификација се први пут могла прочитати у познатој књизи Есада Ћимића „Политика као судбина“ (Београд, 1982). Овај истовремено врцаво духовит и горак „прилог феноменолигији политичког страдалништва“ узбуркао је југословенску јавност почетком осамдесетих година минулог столећа, а посебно политичке и академске кругове у Босни и Херцеговини.

У делу књиге посвећеном портретисању припадника тзв. „сарајевске филозофске школе“, Ћимић је пренео не баш ласкаве оцене угледног хрватског професора Вање Сутлића (1925 – 1989), који је једно време предавао и на Филозофском факултету у Сарајеву.

У вези са Мухамедом Филиповићем, човеком са „највише филозофског дара“, Сутлић се, наводно, послужио једном формулацијом колеге Данка Грлића, према којој је Туњо „онтологијски лажов, а то ће рећи да лаже и кад неће, па чак и тада када то није у његовом интересу или, шта више, када се то окреће изравно против њега“.

Други пут је, са нешто помереном акцепцијом, појам онтолошке лажи употребио Тарик Хаверић у својој изврсној, разорној студији „Критика босанског ума“ (Сарајево, 2016).

Анализирајући мисаони и методолошки проседе муслиманског/бошњачког котроверзног алима и младомуслиманског идеолога Мустафе Бусулаџића (1914 – 1945), као и читаве линије његових настављача и истомишљеника у редовима бошњачке интелигенције, Хаверић констатује: „Отуд су онтолошки лажна сва дјела која ‘научним аргументима’ или ‘логичким закључивањем’ на основу циљано селекционираних чињеница, бране неко увјерење или догматску позицију“.

Да се сетим појма онтолошке лажи, навела су ме, поред многих примера континуитета овакве „методологије“ у савременом бошњачком интелектуалном дискурсу, и нека новија јавна иступања реис-ул-улеме Хусеина еф. Кавазовића, а нарочито његов недавни интервју новинарки аустријског листа „Стандард“ (04.01), насловљен „Вера се злоупотребљава“, што „Препород“ преузима као „Вјера се злоупотребљава за политичку мобилизацију“. Интервју су пренела и друга средства информисања.

Начин на који честити реис интерпретира савремене и историјске догађаје и односе парадигамтична је илустрација логичке матрице онтолошке лажи, и то како у значењу које јој у вези са Туњом Филиповићем даје Данко Грлић, тако и у смислу Хаверићевог мисаоно-методолошког, срачунатог и интересног застрањивања. Интервју је, иначе, у функцији давања по дефиницији најкомпетенијег муслиманског суда о природи рата у Гази и о муслиманско-јеврејским односима у БиХ, а и уопште.

Новинарка Аделхаид Велфл (а не Волф, како пише у „Препороду“), „Стандардова“ дописница са Југоисточну Европу, није непознано име у медијским круговима и добар је познавалац овдашњих прилика, без обзира на то како су идеолошки (претежно антисрпски) обојени њени текстови.

У једном коментару из 2018. иронично је написала да се у пропагандном рату на Балкану играју комади из дечијег позоришта. Сада је и она пристала да глуми у једном, Кавазовићевом.

Начином на који је читаоце увела у разговор са реисом, представљеним као „духовни вођа исламске заједнице на Балкану“ (у „Препороду“ се, под наводним знацима, додаје и „заговорник разумијевања међу религијама“) и питањима која му је поставила, Аделхаид Велфл набацила је Кавазовићу лопту на волеј, а он ју је спремно дочекао одговорима из инвентара стереотипних тврдњи муслиманских апологета, још из времена средњовековних полемика са хришћанима, али садржински и формално прилагођеним актуалним приликама и конкретној намени интервјуа. А та намена условљена је потребом да се некако рационализује најблаже речено нелагодна ситуацији за босанскохерцеговачке (и не само босанскохерцеговачке) муслимане, кад, с једне стране, тече израелско немилосрдно сатирање Палестинаца, дакле браће по вери, у Гази, а оно се не сме недвосмислено и оштро осудити, јер Израел је под заштитом моћника преко океана на чију се благонаклоност и подршку рачуна у надгорњавању и сукобљавању са првим комшијама, Србима и Хрватима.

Такође, ваља по ко зна који пут поновити овешталу мантру о традиционално добрим односима и складном саживоту муслимана/Бошњака и Јевреја у БиХ, уз додатни аргумент њихове блискости у геноцидном страдању (успостављањем скандалозне, шићарџијске паралеле „Холокауст – Сребреница“). И све то Кавазовић, разгаљено и доброхотно насмејан на фотографији у „Стандарду“, онај исти који је надавно намрштено стрељао очима и помињао могућност прибегавања оружју у одбрани државе БиХ, успева да укајди у сразмерно кратком интервјуу. А све је, заправо, једна велика онтолошка, али и сврсисходна лаж, заснована на селективној аргументацији и тенденциозној интерпретацији.

Разговор почиње новинаркином сугестивном констатацијом да је данас Сарајево град са муслиманском већином, у којем јеврејске институције не морају имати заштиту, за разлику од остатка Европе, и где „муслимани и Јевреји покушавају да не допусте да их тренутна блискоисточна ратна пропаганда подијели“. Као да је битан учинак ратне пропаганде, а не крвави и рушилачки обрачун Израела са Палестинцима у Гази, који су неки нимало безначајни актери на међународној сцени оценили као ганоцидан, па је Израел, што би донедавно било незамисливо, доспео на оптуженичку клупу Међународног суда правде!

Реис спремно политиколошки квалификује сукоб у Гази као територијални, а не верски: „Дубоко вјерујемо да сукоб у Светој земљи није вјерски него политички. То је сукоб око територије. Вјера се злоупотребљава за политичку мобилизацију локално и глобално. На нама је да говоримо истину о ономе што се дешава, да сваки људски живот исто вреднујемо и да тражимо праведно рјешење и трајни мир, али њега не могу постићи вјерски лидери него то у коначници морају учинити политичари и они који у својим рукама држе одлуке о рату и миру.

Дакле, перемо руке, нека сукоб реше политичари који су га закували, а ми ћемо и даље наговати складне међуверске односе и уживати у плодовима толеранције, инхерентно својствене исламу.

Како помирити овакво резоновање са исламским теолошким аксиомом да су догма и њено друштвено, овоземаљско актуализовање неодвојиви, чиме се објашњава/оправдава несекуларна органска сраслост религије и политике у муслиманским заједницама?

А да је исказ о примарно територијалној природи палестинско-јеврејског спора још од настанка Изреала, па и пре тога, труизам чије понављање није ни од какве конкретне користи – сваком разумном човеку је јасно. Заузврат, његово апсолутизовање, а искључивање димензије верског сукобљавања, неоправдано је и неумесно, сем уколико се тиме неко не жели навести на криви пут закључивања и делања или, пак, из неког разлога/ интереса, као у Кавазовићевом случају, прикрити права природа целине феномена.

То је отприлике као кад се у вези са дуготрајним историјским српско-албанским сукобљавањем око Косова и Метохије инсистира само на његовом очигледном територијалном аспекту, а ван поља пажње потискују сви остали, укључујући културни, духовни и метафизички.

Наредни реисов одговор открива зашто му је потребно инсистирање на превасходно политичкој природи блискоисточног сукоба: „Повезивање солидарности грађана Босне и Херцеговине, нарочито младих, са страдањем цивила у Гази само са њиховим вјерским идентитетом и чак прављење од тога неке политичке и сигурносне завјере, јесте идење на руку оних који овај сукоб желе представити вјерским сукобом и који би да конструишу тзв. сукоб цивилизација“.

Стално неки „они“! Који „они“?

Тарик Хаверић је у поменутој „критици босанског ума“ овако предочио мисаони ток захваљујући коме су настављачи Мустафе Бусулаџића и њему сличних увек на крају у праву, јер су вазда криви „они“: „А кад емпиријска стварност не испуни та очекивања, што је најчешће случај, он не доводи у сумњу властита полазишта нити провјерава ваљаност свог моралног или хисторијског расуђивања, већ своју ситуацију описује као неправду, а конкурентне нарације као неистину“, злонамерну, додао бих.

Одговарајући на питање о антисемитским идејама и осећањима код муслимана, реис Кавазовић је потпуно на свом терену. Он не примећује, што би било сасвим оправдано, да коришћење увреженог израза „антисемитизам“ није погодно за означавање муслиманског „антијеврејства“, јер су и муслимански Арапи семити, већ аподиктички одриче могућност да следбеници Алахове Истине уопште могу бити антисемити:

„Муслиман не може бити антисемит. Већина Божијих посланика у које муслимани вјерују и које поштују су били потомци Израела. Арапи, од којих је и посљедњи Божији посланик Мухамед, су семитски народ. Осим тренутног спора у Израелу и Палестини, муслимани и Јевреји дијеле значајну заједничку хисторију у којој је далеко више заједничког живота и сарадње него сукобљавања и мржње. Суживот и плодоносна сарадња муслимана и Јевреја нарочито на нашем заједничком европском простору, нарочито у исламској Шпанији – Андалусу и Босни, наше су заједничко европско насљеђе на које би сви требали бити поносни. Тај дух је поново потребно оживјети“.

„Тренутни спор у Израелу и Палестини“!? Колико ли само траје тај Казазовићев „тренутак“?

А колико је то у заједничкој историји између муслимана и Јевреја „далеко више заједничког живота и сарадње него сукобљавања и мржње“?

Било би занимљиво замолити уваженог реиса да то мало прецизније одреди, односно временски и просторно квантификује.

Чак и Казазовићу упадљиво наклоњена новинарка принуђена је да, за разлику од реиса, фундаменталистички призове курански аргумент: „Кур‘ански ајет 51 у сури 5, названој ‘Стол’, неки виде као главну препреку повјерењу између муслимана, с једне стране, и Јевреја и кршћана, с друге стране. Како тумачите овај ајет?“

А ево Кавазовићевог акробатског тефсира:

„Нема ништа у Кур‘ану што је препрека заједничком животу са припадницима других религија. Напротив. Иако имате ајет који сте цитирали а који позива заједницу првих вјерника да се не стављају на страну оних који су тада били у сукобу с њима, имамо и ајет 64 у сури Али Имран – Породица Јоакима, који позива на дијалог и окупљање око онога што нам је заједничко: О сљедбеници Књиге, дођите да се ок­упимо око ријечи, и нама и вама заједничке, да никога осим једног Бога (у извирнику је, наравно, Алаха – Д.Т.) не обожавамо, да Му ништа не придружујемо, и да једни друге, поред Једног Бога, боговима не сматрамо! ‘Па, ако се они окрену, ви реците: ‘Будите свједоци да смо ми муслимани!‘.

Све свете књиге и све вјере држе да су сљедбеници једине Истине, али то не спрјечава прихватање другог. Проблем је селективно читање светог текста и његово редукционистичко поимање, неријетко ван контекста. Тога данас имамо на свим странама и томе се ваља супротставити“.

Колико елемената онтолошке лажи у само десетак реченица! Било би потребно више страница да се они сви подробно разобличе, за шта би разлога могло бити, али овом приликом простора свакако нема. Осврнућу се, стога, смо на оно најбитније.

Прво, ево како гласи ајет чијим је помињањем своје питање започела новинарка: „Правовјерни! Немојте јевреје и кршћане за пријатеље узимати – они су једни другима пријатељи, а њихов је и онај од вас који их као пријатеље прихвати; насилне људе Аллах неће напутити“ (превод „Курана“ Бесима Коркута).

Реисово кратко објашњење да је реч о налогу верницима који су тада били у сукобу са припадницима двеју старијих монотеистичких религија, али да у светој књизи ислама има и позива на заједништво, тачно је, али и двоструко проблематично.

С обзиром на то да је „Куран“ сукцесивно кроз двадесет година „спуштан“ веровеснику Мухамеду, па су се тако поједини ајети и суре односили на дати тренутак у животу првобитне муслиманске заједнице, а како су се прилике и потребе мењале, накнадно су у вези са истом или сличном тематиком упућиване наредбе противречне претходнима. Постоје ајети који изричито потиру раније, а развијена је читава наука тумачења које се куранске одредбе односе само на одређени тренутак у прошлости, а које имају ванвременско и универзално важење.

Одавно је постављено питање како се куранско учење има сматрати језичким изразом универзалне Алахове Истине и Воље, за сва времена и за све људе, на чему ислам неодступно инсистира, ако је велики део његове садржине везан за конкретне историјске догађаје?

Уверљивог одговора за сада нема.

Кавазовићево позивање на други ајет исте суре, у коме се следбеници Књиге позивају на окупљање око „заједничке речи“ још је спорније, иако га муслимански ауторитети често наводе као крунски доказ широкогрудог позивања свих једнобожаца на заједништво.

Као вид реаговања на чувено предавање папе Бенедикта XVI 12. септембра 2006. године на Универзитету у Регенсбургу „Вера разум и универзитет“, када се муслимански свет нашао погођен његовим цитирањем неповољног суда о Мухамеду и исламу византијског цара Манојла II Палеолога, иначе небитног за суштину предавања, група од 38 муслиманских поглавара и учењака упутила је 13. октобра отворено писмо папи и већем броју хришћанских и јеврејских верских ауторитета.

Позивајући се на куранску „заједничку реч“, чему се касније придружило још стотинак потписника, муслимански духовни прваци заложили су се за успостављање искреног међурелигијског дијалога, коме су убеђени да веровање у једног Бога и љубав према ближњем обезбеђују услове за мининални заједнички именитељ.

Ова иницијатива, коју је спонзорисао јордански Краљевски Ал ал-Бејт институт за исламску мисао, на челу са принцом Хасаном ибн Талалом, прерасла је у интернет платформу „Заједничка реч између нас и вас“, која је извесно време била прилично активна и добро посећена.

Одзив са хришћанске стране био је углавном учтив, али уздржан, док Јевреји, иако један од трију „народа са светом књигом“ нису били укључени.

Ако се на основу непристрасне анализе ајета и суре у којима је објављена правилно протумачи, куранска „заједничка реч“ у суштини је позив кривоверницима да прихвате ислам и покорност Алаху, тако да не може послужити као продуктивна основа за успешан међурелигијски дијалог. То се из текста јасно очитује.

Непридруживање других обожаваних личности Алаху искључује хришћанску тројичну природу Бога и поништава божанску природу Христову.

Хришћанство је за ислам практично политеизам, грех „придруживања“ (ширк). Преводиоци „Курана“ на српски, односно „босански“ језик имали су великих мука да се некако измигоље из стега јасноће арапског текста и смислу порука исказане у сури „Ал Имран“ прибаве привид плуралистичке универзалности.

У истој сури, у наставку (ајети 65 до 67) „следбеницима Књиге“ се замера што расправљају о природи вере праоца једнобоштва Ибрахима ( библијског Абрахама, Аврама), о чему не знају ништа, јер су Тора и Јеванђеље „објављени после њега“: „Ибрахим није био ни јевреј ни кршћанин, већ је био муслиман срца предана – није припадао вишебошцима“ (превод „Курана“ Есада Дураковића који је, по мом мишљењу, ово место најкоректније преводилачки разрешио, јер не бежи од употребљене арапске речи „муслим“, која значи предан /Богу/, а термин „ханиф“, који означава покорног једном Богу пре појаве јудаизма и хришћанства описно преводи; он се не плаши употребе партиципа активног „муслим“, лексикализованог у значењу следбеник ислама, муслиман).

Каква је то онда „заједничка реч“ као упориште међурелигијског дијалога, којом се негира божанска природа Исуса Христа, а пророк Абрахам/Аврам сматра муслиманом?

Зна то добро реис-ул-улема Кавазовић, али мисли да други не знају и да се комотно може употребити као аргумент у једном политички контекстуализованом новинском интервјуу.

Иначе, у 28. ајету исте суре у којој се позива на пожељну приврженост свих монотеиста „заједничкој речи“, Алах упозорава: „Нека не узимају правовјерни за пријатеље оне који су кривовјерни, поред правовјерних, а онај ко то ипак учини – ништа од Аллаха неће имати“ (превод Есада Дураковића)…

И најзад, нешто о реисовој тврдњи да „све свете књиге и све вјере држе да су сљедбеници једне Истине, али то не спрјечава прихватање другог“.

Раис би морао разјаснити или прецизирати значење које овде даје именици „прихватање“. Толерисање или равноправно уважавање у животу друштва?

Ево како је идеју о једној Истини (тј. Богу) 1941. рационализовао помињани алим Мустафа Бусулаџић: „Из досадашњих излагања, заснованих на научно утврђеним резултатима, те из факта: само је Бог један, логички произлази да је права и прирођена и општечовјечанска вјера само једна. То је ислам. Није ли Кант имао право када је рекао: ‘Религија може бити више, али је само једна права“ („Муслимани у Европи“, Сарајево, 1997, 64).

Кант јесте писао о јединој истинитој религији, али је при томе мислио на хришћанство! Кривотворење типично за онтолошку лаж.

Бусулаџић, несумњиво образован и способан идеолог, поред осталог и римски ђак, у оквиру овог одзива на интервју реиса Кавазовића занимљив је и у контексту његовог идеализивања складних муслиманско-јеврејских односа у БиХ током прошлости.

Као што је опште место доказивати да је сукоб Палестинаца и Израелаца територијални, отужно је у разматрању савремених тема стално подсећати на то да су Јевреји прогнани из Шпаније после 1492. године благонаклоно примљени у Османском царству, за шта је султан Бајазит II имао јаке прагматичне разлоге и што је, са становишта развојних интереса Царства, била далекосежно мудра одлука.

Ваљало би погледати каква је била судбина османских Јевреја током XVII и XVIII века… А исти шеријатски прописи о третману „следбеника Књиге“ и даље су били на снази.

Лепо је и корисно, свакако, то што су реис-ул-улема Кавазовић и председник малобројне Јеврејске заједнице Јакоб Финци одмах после терористичког напада Хамаса на погранична израелска насеља упутили апел о „потреби очувања мира и добрих односа међу Јеврејима и муслиманима у свијету, а нарочито у Босни и Херцеговини”, али је неупоредиво мање симпатично кад се новонастала трагична ситуација инструментализује у функцији усиљеног демонстрирања „братства Бошњака и Јевреја по геноцидном страдалништву у Холокаусту и у Сребреници“, са поводним (и провидним) алибијем у садашњем страдању Палестинаца у Гази.

Чудан вид посредне муслиманске/бошњачке солидарности са, по свему судећи, отписаном браћом по вери у Светој земљи.

Кад је, у кампањи бошњачко-исламистичког ревизионизма, 2017. одлучено да школа у сарајевском насељу Доброшевићи понесе име Мустафе Бусулаџића, због активности у НДХ стрељаног 1945, протестом се огласила Амбасада Израела, на који је руководство школе одговорило: „Мултиетничко Сарајево, какво спомињете у вашем писму, такво је због Мустафе Бусулаџића и других муслимана који су својим толерантним односом према другима овај град учинили мултиетничким. Бусулаџић није био никакав антисемита, већ је као интелектуалац говорио о лошим јеврејским особинама, али и других трговаца који нису Јевреји, а служе се шпекулацијама гомилањем робе и ‘набијањем цијена“.

И опет та онтолошка лаж… А ево шта је то, „као интелектуалац“, писао Мустафа Бусулаџић:

„Код нас су се људи борили против Жидова и њихових шпекулација, против њихових превара и израбљивања. Њих је нестало из чаршије, али је у чаршији остао жидовски дух шпекулације, подваљивања, набијања цијена и лихварења у толикој мјери да поквареност становитих трговаца, без обзира на вјеру, засјењује рад несталих Жидова“.

Поред мноштва изванредних примера међуљудске и колективне солидарности и помагања, и ово је сегмент „складних муслиманско-јеврејских односа“ у БиХ …

У књизи угледног исламског алима Афифа Абдулфетаха Табаре „Јевреји у Курану“, објављеној на арапском језику у Бејруту 1966. године, стоји да се Јеврејима, поред осталог, приписују гордост, презир према Божијем опросту, кукавичлук, вероломство, злочињење, разношење смутње по свету, подстицање ратова и сејање раздора, као и бављење враџбинама.

Или учени аутор није у праву или реис Кавазовић заступа неки сасвим други ислам, а не онај курански…

Не брините, није проблем у томе, већ о реисовој привржености логици и методологији целисходне онтолошке лажи.

А Алах све најбоље зна!

Извор: Све о српској

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: