Плетеница госпође Ђоковић

Људи су склони да обожавају ( обоготворавају ) друге људе, приписујући им натприродна својства, дајући им посебан друштени и политички значај, посебну историјску мисију и сличне ствари…

Опасно је да од људи правимо идоле

Такве појаве могуће су и на индивидуалном нивоу: дијете обожава родитеља или родитељ дијете, ученик свога учитеља, човјек обожава жену у коју се заљубио… и све то може да се разумије као добро, лијепо и потребно – али у одређеној мјери и у одређеном периоду. Када се пређе тај период и та мјера, онда имамо застрањења у којима таква индивидуална обожавања представљају маску испод које кријемо личне комплексе и недоречености, неспособност да сазремо.

Склоност ка обожавању појединих људи још је израженија, и још је опаснија на колективном плану. Кад се један заљуби, тај један може да не једе, да не спава, да батали свој нормалан и редован живот, да, не дај Боже, дигне руку на себе… исто тако, родитељ може да упропасти своје дијете ако га превише идеализује, или се понаша тако да дијете обоготвори њега, свога родитеља…али кад то ради више људи, цијела заједница, проблем је неупоредиво тежи и опаснији. Историја донесе околности, када колектив ( народ, друштво ) уздигне појединца изнад оног његовог природног, Богом даног положаја. Могуће би било отворити читаву расправу о томе зашто се то дешава, али овдје ћемо се задржати на два глава узрока: 1. нарочите способности којима се појединац релно, објективно истиче, или макар оне способности да се он прикаже (лажно представи) као нарочит 2. нарочита стања колектива (углавном, нека негативна) у којима се очајнички тражи (пројектује, измишља) неки избавитељ у лику поменутог појединца.

Тако, понекад, појединац злоупотребљава патњу народа, а зна се десити и да народ колективно (опет путем неке пропаганде) додијели нереалну улогу појединцу, чак и против његове воље. Таквом „лажном месијанизму“, обоготворавању појединца – које је штетно и по њега самог и по народ  – склони су политичари ( „И послије Тита-Тито“), навијачке групе („Ми имамо свога Бога-то је Дејан Бодирога“), а често и вјерници, из неког разлога, замијене своју вјеру у Бога, са вјером у грешне и смртне људе (о томе се лијепо говори на почетку Прве посланице Коринћанима Светог апостола Павла).
Обожавање људи је богохуљење. Оно доноси друштвену штету, у виду разних тоталитаризама и укидања људских слобода. Оно квари нормалан однос међу појединцима. Све укупно, оно ствара лажну слику, и попут неког опијума, води у пропаст.

Да ли ми Новака обожавамо или га просто волимо?

За Новака Ђоковића један мој пријатељ, Цетињанин каже: „Волим га, ка да сам га родио“. Моја рођак неће да се јави на телефон ако је у току Новаков меч, а мојим родитељима је једна од важнијих свакодневних тема – колика је ове недјеље разлика у бодовима између Новака и овог другог на листи! И тако је готово свуда, у сваком граду, у свакој породици…Годинама уназад, финале Ролан Гароса је дан опште патње и покушаја да се разумије космички смисао пораза, да се схвати побједивост и рањивост оног кога смо сматрали непобједивим.

Да ли смо ми то почели да обожавамо Новака? Вјероватно ће свако од нас рећи да нијесмо, и да нам то не пада на памет, али је сигурно да ни један народ не навија за свог тенисера, као ми за Новака. Добро, рећи ћемо, све те нације, сви ти народи који имају тенисере у топ-10, представљају велике спортске силе и појава нејбољег свјетског тенисера не изазива код њих толику пажњу као код нас. Опет, ни једна од држава која данас има врхунске тенисере, није у таквој друштвеној и економској кризи, какву имамо ми са ових простора, ми који навијамо за Новака. И онда нам успјеси овог „савременог гладијатора“ у аренама и колосеумима богатог свијета данашњице, – када он побјеђује њихове пулене, на њиховим теренима – дођу као емотивна надокнада за сву економску и политичку неправду која хара нашом планетом.
Заиста, и ако га не обожавамо, ми му, ипак, дајемо својства која му свакако не припадају. Својства Робин Худа, или неког нашег хајдука ( ето рецимо Старине Новака…), који својим спортским успјесима отима задовољство богатих и моћних, и даје га „сиротој раји“. И стварно је моје лично задовољство, због Новакове побједе на Вимблдону, било веће – када сам видио оне „фиге“ које један од припадника лондонске елитне публике држи Федереру. ( А можда је човјек био неки Федереров рођак, али ко те пита за то, у срцу се гради епска прича! ) Новак постаје политичко оружије у рукама широких народних маса, којим свакодневно, из наших фотеља и лежаљки, млатимо по „мрском Западу“, и светимо им се за: Косово, бомбардовање, санкције…и остало. Новакове побједе неће ојачати нашу привреду, и неће ријешити наше личне ломове и породичне проблеме, али нам лијепо дођу као замјена за васколике муке који нас тиште и који са тенисом и спортом немају никакве везе. Новак има фондацију која помаже образовање и васпитање симорашне дјеце у Србији, али нико не мисли о томе кад се радује његовој новој титули. Не, његова побједа на отвореној медијској сцени цијелога свијета, има неку скоро магичну, емотивну силу, која је у стању, да- макар за тај дан – распрши све наше туге. То јесте нешто ирационално, нешто својствено спортском навијању, што може да има негативне посљедице ако се прекомјерно упражњава, али , у принципу, није за осуду. Јер, шта ради Ангела Меркел, канцеларка „хладних, рационалних и прорачунатих“ Њемаца, на трибинама бразилске Маракане, ако све те навијачке емоције немају легитимну политичку употребљивост?
Па добро, ако ми Новака Ђоковића баш и не обожавамо, али га, онако навијачки понекад сврставамо и гдје треба и гдје не треба, – има ли простора и могућности да о свему промислимо, и кажемо нешто што је општепихватљиво и што има смисла, када је ријеч о еуфорији званој „Ноле“?

Ма ми га просто волимо

Мислећи о здравом развоју нашег друштва и наше омладине, промишљајући и о оним темама које се тичу духовности и чувања праве вјере код наших људи, очигледно је да је г. Новак Ђоковић  – незаобилазна прича.
Како год да квалификујемо геополитичка кретања, и наш положај у њима, њихове су посљедице неупитне – постали смо запећак свијета, са слабим друштвеним потенцијалима да сачувамо себе, своје домаћинство и свој идентитет. Рађати се, одрастати и живјети у таквој средини, и није баш најсјајније. Шта год ми мислили о европским и свјетским животним стандардима, чињеница је да нам се они диктирају „са стране“ и да ми на њих, мало или никако утичемо. А менталитет овог народа носи у себи неку идентитетску узвишеност, неки осјећај да нијесмо провинција, да нијесмо небитни… Мислим, у питању је древна тема, али ствари просто тако стоје, и није лако формирати здрав, нормалан став о себи и свијету, а да си непрестано на периферији збивања, без „иђе икога“.

Успјех Новака Ђоковића, његове породице, његових саиграча из репрезентације… шири концентричним круговима осјећај оптимизма и наде. Али то није осјећај мржње и освете, него осјећај да има наде и да има могућности, да будемо равноправни са цијелим свијетом. Томе иде у прилог и Новакова персонална појава. Он је прави „дечко из комшилука“, једнако скроман, једнако духовит, једнако рањив ( бијесан, радостан, разочаран, умије и да опсује…) као и сви ми. Е сад, један такав је, ни мање ни више него – првак свијета!

Чему тежи, и шта воли тај „супермен из комшилука“? Он гради своју породицу, она му је на првом мјесту … он своју породицу и свој лични успјех темељи на Богу, и вјери у Њега. Он показује свима ту своју вјеру, подстичући и друге на такав један пут и нагажман. Поред тога, Новак је достојанствен у (ријетким!) поразима. Он поштује противника, као што епски пјесник поштује супарнике наших витезова на древним мегданима. Новак Ђоковић је човјекољубив и воли своју земљу и народ из кога је потекао.
Овај млади спортиста је у себи сублимирао оно најбоље о чему говори наш народ, а Бог му је дао такву сцену, такво спортско борилиште, у које су упрте очи цијелог свијета. Зато је посматрање његових мечева и турнира, – са све подизањем пехара на крају -, један мали курс из етике, лијепог васпитања, марљивости, упорности и односа према Богу и Божијој вољи.

Новакова игра и његов пут ка успјеху, изузетан су примјер на ком се могу заснивати и оне најозбиљније, духовне поуке, које имају универзалну вриједност. Однос између дарова које смо добили од Бога, и нашег труда да их умножимо, на једној страни, и разноразних супарника на другој страни, – па све то помјешано са непредвидивим пројавама Божије воље ( у виду повреда, падавина које прекидају меч, судијских одлука…и сл.) – представљају праву макету, на којој се може држати настава из основа вјере. Шта све чини побједу? Колики је наш лични удио у њој? Која су љековита дејства пораза? Како заборавити претходни потез који је био лош? „Што је за мном – заборављам, трчим за оним што ме чека“, рекао би нам Свети апостол Павле, а Новак Ђоковић као да овај стих има као основни мото свог изванредног психолошког приступа сваком мечу.

Џентлмански манири, који су имамнентни правилима и духу тениса, настали су у друштву које јесте помало снобовско, али је у својој основи хришћанско…и наше дијете из Београда, поријеклом из Црне Горе, тако се лијепо уклапа у њих, као да су за њега створени. Као што нам се понекад учини да је она женска фризура са плетеницом, коју међу свјетским дамама носи Јелена Ђоковић, најљепши украс на цијелој планети, а врло је могуће да су га носиле све наше баке, кад су биле њених година. Ето како један човјек, једна породица, уз Божију помоћ, могу донијети радост, основану и истинску радост, цијелом народу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: