Некролог: Наши Мерхуми
1 min read
Сјећање : Мр. Хасан ПАРИПОВИЋ ( Беране 05.01. 1921. – 3. март 2024. Сион, Швицарска)
Аутор: Шефкет Крцић
ТИХИ ОДЛАЗАК НАЈСТАРИЈЕГ ИНТЕЛЕКТУАЛЦА САНЏАКА
Наше сјећање на мерхума мр. Хасана Париповића је изузетно комплексно, могло би се описати у романескном подухвату.
Нашим цијењеним читатељма изнијећемо засада само основне чињенице из садржајне биографије овог знаменитог интелектуалца и полиглоте, прије свега доброг и несебичног човјека, биографије која је била презентирана на промоцијама његовог садржајног и обимног дјела „Више свјетла о исламу“ ( око 1360 страна ), промоције су обављене у Плаву (са посебном нотом исцрпне и вјеродостојне биографије коју је написала и прочитала проф. Јасмина Срдановић) и промоције у Рожају и у Сарајеву 2017 године.
За ово Хасаново дјело постоји велико интересесовање како у књижевном тако и у идеолошком погледу, јер га је аутор, према свједочењу породице писао преко двије деценије. Минулог љета имали смо са публицустом и хуманистом мр. Хасаном дивно дружење у Плаву, уз присуство његове врле кћерке др. Мејре, братанца др. Есада и других њихивих пријатеља, када су евоцирали красне усломене на бројне пријатеље из овог краја, којих висе међу живима нејма, али су зивјели у богатом Хасановом сјећању.
Да подсјетимо, Хасан је рођен у угледној муслиманској и Бошњаћкој фамилији – дана 5-ог јуна (уписано у књиге) а по казивању његових родитеља 7- ог августа давне 1921.- године у Беранама, у бошњачком насељу Хареме (родитељи Ариф и Аиша рођена Пашовић). Његова браћа су били др. Рамиз (пионир у оснивању медицинске структуре у Плаву и који је ударио темеље прве болнице у Плаву. Послије одласка из Плава Рамиз је каријеру продужио у Приштини као професор Медицинског факултета Универзитета у Приштини. Иза себе је оставио синове др. Есада, Амера (журналиста -новинар) и кћерку Мериму (шеф супериор за сигурност финансија Лондонске банке). Мухарем, најстарији брат Париповића је послије завршене медресе у Скопљу и факултета у Београду радио као професор Енглеског језика у Београду. Оставио је иза себе сина Едиза (инжињер -бизнисмен) и кћерку др. Лејлу.
Најмлађи брат Хивзија није имао порода.
Бринуо се о породичном имању у Харемима. Хасан је имао и три сестре : Зинета и Мурата, које се нису удавале и нису оставиле порода, бијаху и осташе до краја им живота два племенита чувара традиције и имена куће у Харемима. Најмлађа сестра Муниба је оставила иза себе 6- оро дјеце међу којима су постале значајне личности у Бошњацкој култури Санџака, списатељица Сефка, умјетница и школски наставник Џемила, и мр. Џавид Беговиц.
У Беранама је Хасан ревносно учио и завршио основну и средњу школу као један од најбољих ђака у гимназији. Затим је пошао на студије, на Фармацеутски факултет.
Дипломирао је на Универзитету у Београду 15.10.1952. год. са високим просјеком оцјена. Једно вријемебје мр. Хасан био ангазиран у Загребу, а затим и у Земуну. Медјутум, Завицај их је више привлацио. У том тешком времену, упркос понуди да остане радити при Универзитету у Београду његов избор је пао на живот у родном крају. Настањује се у Плаву гдје оснива прву апотеку у овом граду на обалама Плавског језера, а убрзо и у Гусињу испод пркосних Проклетија.
Та прва апотека је имала умјесто намјештаја сандуке од дрвета што није умањило Хасанов ентузијазам да помогне свом народу.
Уз подршку супруге му Маре (Марице) Париповић, рођене Марјановић (1922.- 2012.) која напушта Београд и настањује се с њим
у Плаву , она ради уз њега као фармацеутски техничар оратеци ревноснк његов прифесионализам Даље, Хасан оснива још и апотеку у Гусињу, те народ Плавско-гусињске котлине тиме добија неопходну здравствену помоћ. Брачни пар остаје у Плаву до њиховог умировљења, кад одлазе живјети у Сарајево а потом 1991. год. у Швајцарску (Сион) гдје Хасан и послије Марицине смрти наставља да живи код кћерке др.
Мејре (Мекице), у дубокој старости окружен праунуĉадима, гдје је до посљедњег тренутка (на само пар дана прије пресељења на Ахирет, 3 -ег марта 2024) још писао на компјутеру.
Укопан је на мезарју у Сиону (Швицарска) гдје је провео посљедње три деценије живота. Угледна бошњацка списатељица Шефка Беговиц ЛИЦИНА , нам је у поводу пресељења на Ахирет мр. Хасана Париповица, истакнутог интелектуалца, измедју осталог изјавила : „…Скрхана сам.у болу овим.догађајем. У питању је мој дајџа Мр. Хасан, који се према мени очински односио. Ја сам у души дубоко везана за моје дајџе. Најљепсе године свога дјетинства и младости сам провела у Плаву на јалији Плавског језера.
У овом граду сам завршила више разреда основне сколе . Сјећам се мојих учитељица и наставника. Живот и рад мојих дајџа мр. Хасана и др. Рамиза је дубоко везан за Плав а та два брата су ушла у легенду Плаво-Гусињског краја по својим људским дјелима
и по професионалним дјелима која су чинили ревносно по Хипократовој заклетви. Болницу у Плаву, која је касније претворена у Станицу Полиције је не само професионално него и физички основао Др Рамиз Париповић, помажући радницима у градњи и садећи својеручно тополе око болнице и на Рацини. Веома сам изненађена, да не само болница , већ ниједна улица у Плаву и Гусињу није добила њихова часна и угледна имена”
– рекла је измедју осталог књижевница Беговић – Лицина.
Као аутор овог текста, а моја маленкост ( Шефкет Крцић), потписник ових редова, одговорно потврђујем ангажирање Рамизово на темељима Болнице којем сам лично дао допринос, доносећи му као дјечак у каривољици проше- ђубриво за сађење топола и липа око Болнице и кроз град Плав. Данас постоје остаци те дивне шуме крај кахвеа „Парк“ на Рацини. Затим, гласовити хирург проф.др. Зувдија Кандиц је своју професионалну каријеру запоцео са медицинским посленицима брацом Париповиц у Плаву, а са др. Рамизом.наставио на Медицинском факултету , Универзитета у Пристини. Према свједочењу др. Кандица рах. Хасан је имао широко знање из медицине и фармација. Много је помафао житељима у Плаву.и Гусињу. Приридо би било, да се градови и опцине Плав и Гусиње истице др. Кандиц, да узврате пажњом према овој двојици.медицинских великана и хуманиста и да се дају умена институција и улицана по часним.именима доктора Хасана и Рамиза, јер су то својим дјелима заслузили.
Хасанова кћека др. Мејра нам је свједочила, приликом разговора, да у посљедњој хефти Хасан није могао узимати храну, да није више осјећао глад али да је интелектуално остао и даље свјеж, жељан књиге, тражио је да разговара са најближима и рецитовао најљепше епске пјесме, па и на француском казивао поучне фразе француских филозофа и књижевника. До краја је остао досљедан себи , да учи, да поучава, упозорава, да ставља своје огромно и свестрано знање у службу својих ближњих.
Нека мр. Хасану драги Алах подари џенетски смирај а родбини Сабур и селамет.
Ел – фатиха. Амин .
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ту су још од старијих породица Драговићи, Јањевићи и Трифуновићи у Харемима. И сад обратих пажњу на наслов. који црни Санџак? Какав море Санџак, ј….о вас Санџак. Ни Турци све те крајеве нијесу називали тако, то је била само управна јединица, а користили су називе Горња и Доња Нахија, а нити може Доњи и Горњи Васојевићи, јер су они мањина у беранској долини. Постоји назив Полимље, Горње и Доње Полимље, Беранска долина, Беранска котлина и све друге називе треба забранити и избацити из употребе док је вријеме. Исто тако постоје Плавска и Гусињска котлина, какав Санџак. Нема више Турака, побиједила их је Црна Гора, побиједила их је и Србија. Као што видите набројао сам 25 православних породица у Харемима. Хвала на објављивању.
Немојте схватити да ово моје запажање има везе са почившим господином Париповићем, али има са аутором некролога господином Крцићем. Као прво, иако је студије завршио у Београду Крцић не пише онако како се то ради у Црној Гори, него у Хрватској и у Босни ( карикирани облик српског језика) и неодољиво ме подсјећа на Шерба Растодера. који је такође студије завршио у Београду, а обојица у вријеме братства и једнинства које је благонаклоно посматрало на муслимане ( тада није било још велико М) и увелико их помагало у образовању. Као друго, Крцић спомиње да је Хареме бошњачко. До прије двадесетак година у беранском крају није било Бошњака, сем муслимана, Муслимана, и то Бихораца и варошана. Крцићу је непознато да одавно у Харемима, беранском предграђу, живе српска или црногорска, како год, братства – Ћулафићи, Митровићи, Божовићи, Кастратовићи, Дубаци, Лутовци, Зоњићи, Пековићи, Данићи, Дрљевићи, Михајловићи, Радоњићи, Нововићи, Јоксимовићи, Обрадовићи, Ракочевићи, Зекићи, Милачићи, Раднићи, Вуковићи, Лазовићи, Булатовићи, и можда још понеко, а не рачунајући нове православне насељенике. Мало ли је? Сврставати њих у Бошњаке и њихово насеље у бошњачко може бити намјерно и срачунато или због незнања, а ако је ово друго у питању оно се не смије опростити једном философу. И Хареме се прије доласка Турака звало Просине јер се ту сијало просо, а то су споменули неки аутори.