Пљачкање патријарха Павла

Пише: Небојша Јеврић 

Свети архијерејски Сабор је 2014. године донео аутономни пропис – Уредбу о ауторским правима Српске православне цркве, као и патријарха, митрополита и епископа СПЦ. Њоме се уређује остваривање имовинских права над ауторским делима патријараха, митрополита и епископа, као и над ауторским делима насталим у радном односу у телима и органима СПЦ – на пример, у информативној и издавачкој делатности.

Патријарх Павле за свога живота није потрошио милион и по динара. Патријарх којег је народ одавно прогласио за свеца био је надасве скроман човек.

”Чија су оно кола?” питао је кад је видео џипове српских владика који су дошли на Синод.

”Наших владика” рекли су му.

”Шта би тек возили да се нису заветовали на скромност”, рекао је Патријарх.

Фотограф Марко Вујичић уметник на слободи подигао је после смрти Патријарха тужбу против “Принцип-преса” и национална ревија “ Србија”.

Тражи да плате милион и по динара за фотографије патријарха Павла. Агенцијска цена фотографије је 50 евра а шкљоцко је добио пресуду на милон и по динара.

Наиме национална ревија, односно њен издавач је објавио Православни подсетник за 2о13 годину. Фотографије су добијене од Синода. Те фотографије су власништво цркве а не фотографа.

Национална ревија “Србије” је објавила 101 број на енглеском и српском и 41 број на руском.

Штампана на луксузном папиру и са садржајем које сведочи о српској духовност и лепотама Србије је нешто са чим свака држава може само да се подичи. Стигла је на све крајеве земљине кугле уз дипломатске поклоне који су добијали страни државници.

Ревија са којом се Србија може стварно поносити. Сада је принуђена да пређе на онлајн издање.

Марко Вујичић је одлучио да лагодно живи захваљући фотогарафијама свеца.

Нико не зна колико је још тужби подигао против разних новина које су објавиле патријархове слике.

Мртвог патријарха је претворио у уносан бизниз.

Нема потребе да било шта више фотографише.

Хаџи фотографу је забрањен улаз у патријаршију.

Обилази судове и тужи.

„Србија“ је, а о томе могу сведочити сви они који су са том ревијом сарађивали, увек дан раније исплаћивала хонораре. Пре него што се ревија појави на киосцима. О томе могу сведочити сви који су икад објавили текст или фотографије у код Принцип преса, укључујући и овог аутора.

Никад ником нису остали дужни. Напротив: давали су педсесет посто више хонораре од свих осталих.

Знају то многи у овом граду. Добијали су новац од њих незапослени песници чак и кад ништа не би, написали.

Писали су о ономе што представља врх српске духовности. О најлепшим планинама и језерима Србије, о рекама, о манастирима фрескама, о духовном благу Косова*, о најбољим српским писцима и сликарима, о свему ономе што представља српску вертикалу.

Наћи се у „Србији“ сматрало се годинама врхом успеха за сваког српског уметника. И никад ником и ништа нису остали дужни. Нема бање коју нису посетили. Заборављене лепоте коју нису открили.

У времену свеопште естетике ружног они су писали о лепоти.

А онда је дошао суд. И неочекивана и сурова судска одлука која говори о томе какво нам је судство.

Национална ревија „Србија„ мора да пређе на онлајн издање.

„Ваша светлостити…“ рекао је фотограф.

„Ако сам светлост а шта ће вам онда блиц.“

Зар да фотографијама патријарха Павла пљачкју новинаре.

Не знам шта би му патријах Павле за то рекао.

Али да је жив сигуран сам да би га било стид и од таквог суда у којем седе Борисове судије, и од несретног Фотографа који је одлучио да се са десет фотографија обогати.

Па срећно нам било.

СПЦ је гарантовала у судском поступку да тужилац нема никака имовинска нити друга ауторска права над предметним фотографијама. Суђење још траје.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: