Ћутња

Пише: Небојша Јеврић

У селу је свако имао надимак.

Било је ту Врана, Кермеза, Клемпа, ваких те наких, али никоме боље није пристајао него њему: Дувало.

Био је богат и вредан сељак и код њега је све морало бити најбоље.

За семе је слао у Пешту.

Коњи липицанери.

Одело сељачко али урађено од најбољег сукна, кошуља избељена.Увек чиста кад у кафана изађе.

Посластичару Горанцу дао је овна да му са Шар планине донесе штене.

Зељов је израстао у најлепшег и највећег пса у селу. Деца су га обожавала.Кад падне снег направи саонице да унучад кроз село воза и да их дома врати.

Земље је имао доста и увек по двојицу најамника.

Недељом је ишао у цркву у чезама које су вукли липицанери.

После цркве у кафану. Зељов легне поред стола а он му наручи живу вешалицу.

Пио је ракију коју је газда од њега куповао јер је била најбоља.Вадила је фамилија кошпице, а пекао казан мајстор који је из трећег села долазио.

И увек наручи пиће за све у кафани. Једно.

Нарочито се гордио својим дугим, густим, уфитиљеним брковима какве нико у селу није имао.

Прошао је рат и почео је принудни откуп.

Био је у башти и косио кад су му ушли скојевци у двориште.

Чуо је Зељов лавеж а онда пуцањ.

Носећи косу кренуо је према мртвом псу.

Покушао да их нападне косом али било их је тројица. Један га је ударио кундаком у главу.

Тукли су га чизмама и газили.

Изпразнили амбаре и на двоја кола утоварили кукуруз, жито, суво месо, сланину, кулен за који се у селу причало да га најбоље први…

Свезали руке на леђа а онда повели кроза село.

Око врата му ставили таблу „Ја сам кулак“.

Од свега му је најтеже пало кад су га двојица ухватила за бркове и почели да га вуку.

Дувало, поносан паор, био је понижен и у очима су му се језериле сузе али није заплакао.

Пошто су му из куће однели све што се могло однети пустили су га после седам дана.

У недељу је отишао у цркву. Црква је била празна. Две бабе које нису имале никог свог и он.

Дувало је обријао бркове, обукао се у одело најамника и сео у ћошак сам за сто. Као и после сваке литургије.

Ћутао је.

„Ракија?“

Климнуо је главом ћутећи.

И наставио да ћути тридесет година.

Опет је заимао али никад ни са ким није проговорио ни реч.

Никад није купио коње.

Никад пса.

Никад није пустио бркове.

Сусретнике је поздрављао скидањем шешира али је наставио да ћути.

Сад, кад га помену веле Ћуто.

Залуду га је отац Мираш пред смрт наговарао да проговори, да се исповеди. Он је и даље ћутао.

Он, који никад литургију пропустио није, умро је причешћен без исповиједи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: